Kako bismo izbegli leto u Beogradu, porodično smo krenuli u obilazak brda, banja i planina sa neizbežnom završnicom na moru. Ali ono što nas je u stopu pratilo, bile su tuđe varjače, spretno i brzinski eliminisane, da ne kažem ukradene i posakrivane na svim mogućim i nemogućim mestima. Stariji sin, Packo, majkina verna kopija, belenzuka posebnog tipa, nam je svaki smeštaj, olakšao za bar po jednu varjaču. Te drvene beštije smo nalazili sakrivene po koferima, rančevima, pod krevetom i jastucima.
Mamino sisanče broj dva, doktor Džekil i mister Hajd karakter je dotične varjače vitlalo po vazduhu zabrinjavajućom veštinom, pretećim gestovima, imitirajući mu pošandrcalu majku, prikočene ruke. Već punih tri godine ja se spremam za taj guza – ruka susret, ali ručnu nikako da spustim. Sve se uzdam u apelovanje zdravoj pameti, po neku emocionalnu ucenu i šargarepa tehniku.
U poslednje vreme se bojim gostiju. Tačno me spopadne neka anksioznost pri ideji da će nam neko doći u kuću i zateći realno stanje. Naša stambena jedinica podseća na ring sa dva prekuvana i oklembešena roditelja i dva supersonična i hiperaktivna deteta. Džapanje i drapanje u svim pravcima sa zavidnim arsenalom niskih i nedozvoljenih udaraca moglo bi da postidi i najveće ulične borce.
Vaspitana deca, po pravilu ona druga, gostinska, što poslušaju iz prve, kažu molim i hvala, samostalno obavljaju zadovoljavanje osnovnih potreba i ležu u devet u krevet, čine da poželim da varjači podarim njeno zasluženo mesto. Na pozadini moje dece. Malo samo, da se zna ko je gazda. Mislim, roditeljica.
Da bi sačuvala svoju poziciju mame poljuljanog integriteta i snage, onoj što je bezguzni kontakt miliji, varjačama samo ipak zakuvavam ručkove. Nemoćno ponavljanje, urlanje i na kraju poneko popuštanje su mi jedine tehnike uspostavljanja mira i balansa u naš uraganom ili cunamijem poharan dom.
Iako sam uvek spremna da okačim varjaču o klin i koristim je tamo gde je pisano da joj je mesto, ne mogu a da ne pomislim na zbirku koju smo, potpuno spontano, dobili ovog leta. Varjača sa Fruške Gore sa dugačkom drškom, varjača sa Divčibara, mala i zdepasta, varjača iz Vrnjačke banje sa lepom gravurom. Jedino je varjača iz Grčke ostala u domovini, da ne navučemo još red i zakon tuđe zemlje na vrat. Nije dete ustvari ukralo ni jednu varjaču, ono se samo spasavalo od pomahnitale drvene nemani potezane na gotovs u presudnim trenucima mamine pomračene svesti.
p.s. ne skupljmo varjače i nemojte ih donositi na poklon. Deca su me naučila lekciji: varjače se koriste za mešanje hrane, bez obzira na to čega se vaš produžetak leđa seća.
Izvor: ICBMother
