***
– Ona ne posprema svoje stvari! Njene stvari se vuku po krevetu i podu!
– Ali to je moja soba! I to su moje stvari!
Na razgovoru kod psihologa mama i devetnaestogodišnja ćerka nastavljaju povišenim tonom konflikt započet još kod kuće.
Ćerkina formulacija je ispravna: „To je moja soba! I to su moje stvari!“ – tako ona označava granice svoje ličnosti i svoje pravo da sama odlučuje kako će postupati sa svojim stvarima.
Obraćam se mami:
– Zašto je važno da stvari budu pospremljene?
– Zato što propadaju! Kad se tako ne vodi računa, stvari se brzo upropaste. Ja ne mogu da gledam kako se mačka namešta da spava na novom džemperu koji se vuče po krevetu. Haljine se gužvaju na stolici. Mačka po njima ostavlja tragove. Kad dođe iz škole, ona bez presvlačenja, odmah seda za sto da jede. A posle ja moram da vadim masne fleke s njene odeće! Svakog meseca trošim mnogo novca na njenu garderobu! Sebi tako nešto ne dozvoljavam!
Mama možda i ne shvata, ali ona vrlo jasno oseća da ćerka narušava granice njene ličnosti. To jest narušava mamine stavove: „ne želim da vadim fleke“ i „želim novu odeću za sebe“. Otuda i konflikt. Mama svojim nezadovoljstvom narušava ćerkine granice zato što ćerka svojim ponašanjem narušava majčine granice. Granice obeju su izbrisane. Mogu li se ponovo naznačiti? Može li se izmiriti ćerkino „želim da jedem u školskoj uniformi“ i mamino „ne želim da čistim fleke sa školske uniforme“?
Uvedite pravilo: „Ti možeš da jedeš u školskoj uniformi, ali ako napraviš fleku, čistićeš je sama.“ Pre toga treba joj pokazati kako se to radi.
Kako izmiriti ćerkino „ne želim da kačim suknju na ofinger“ i mamino „ne želim da svakog jutra peglam njene suknje“?
Naučite ćerku da pegla. I uvedite pravilo: „Ako ne ostavljaš suknju u ormar, sama ćeš je peglati za školu.“
Šta činiti s ćerkinim „to su moje stvari“ i maminim „to je moj novac“?
Preispitajte zajedno s detetom koliku sumu porodica može da izdvaja za njegovu garderobu, recimo jednom u pola godine. Ako mu se odeća više ne dopada, a budžet je potrošen – moraće da nosi to što ima.
– A ako se njoj dopada pohabana, izgužvana i isflekana odeća? To narušava moj imidž majke!
I tu se može naći kompromis. Ćerka ima pravo da se opredeli i da to opredeljenje izrazi, pored ostalog, preko odeće koju nosi. Ako su za imidž koji je odabrala karakteristične iscepane farmerice, pogužvane bluze i džemperi od angore ulepljeni mačjom dlakom – neka bude tako. Ali samo za određena mesta. Na primer, za odlazak u restoran brze hrane ili u bioskop s vršnjacima, za sedeljke na klupi u parku, za šetnju s društvom. Škola, porodična svečanost, odlazak na izložbu u društvu maminih prijateljica, korporacijski skup na koji su pozvani članovi porodice zaposlenog… Uistinu, mamin „imidž“ može da se ugrozi ako se ćerka pojavi u ritama. Za pojavljivanje u maminom društvu i prosto za pojavljivanje u javnosti neka postoje posebni komadi odeće o kojima se brižljivo vodi računa.
PAŽNjA! Ovo nije univerzalno uputstvo. Nije obavezno da svaki tinejdžer ima posebno, „stajaće“ odelo. Ovo je primer za uspostavljanje granica ličnosti. Početni uslovi mogu biti drugačiji, potrebe takođe mogu biti drugačije i tada ćete se drugačije i dogovarati.
Važno je da učite dete kada njegovo „ja želim i tako ću uraditi“ zadire u tuđe „ja želim“ i ugrožava ga. Ako zadire, onda se traže kompromisi, preispituju se granice toga „želim“.
Izvor: Detinjarije.com
