Radeći sa decom više od dve decenije, posmatrajući ih kako rastu, menjaju se i upijaju svet oko sebe, naučila sam jedno: mnogo pre nego što dobiju etikete sa 30 godina – dobili su sve što im je bilo potrebno (ili štetno) mnogo ranije.
Danas moji prvi đaci već imaju svoju decu. I sa svakim novim krugom odrastanja koji ispratim, sve sam sigurnija u psihološke uzročno-posledične veze.
Deca odrastaju u okruženju koje je istovremeno ambiciozno i haotično. Od njih se očekuje perfekcija, dok svakodnevica funkcioniše u improvizaciji. U porodicama su prisutni toksini odnosa – npr. neraščišćeni odnosi sa babom i dedom, stalna poređenja među decom, roditeljska depresija, hipohondrija, pa čak i opsesivna potreba da se sve drži pod kontrolom: voda, vazduh, zemljište, vreme.
Pročitajte i: Snežana Golić: Slušajte da li dete plitko diše, gledajte mu okice. Tu sve piše.
Sve se to „lepi“ na malena, neizgrađena bića koja je lako ubediti da je crveno žuto, jer prvi put od nas čuju za taj pojam.
Proći će mnogo vode dok se sve to ispravi.
A onda ih, sa 25 ili 30 godina, neko sretne i nalepi etiketu – kao da su za sve sami krivi.
Zato je važno razumeti: reč “normalno” možda ima najviše značenja od svih reči.
Krivićemo ih što nisu “normalni” kao mi. Oni nas što nismo “normalni” kao oni.
Ključ je u prihvatanju da svi nosimo svoje nasleđe i da je svaki odnos – bilo prijateljski, partnerski ili poslovni – mesto gde treba da dođe do nežnog pomirenja naših normalnosti. Do preispitivanja uverenja, izvlačenja najboljeg iz oba sveta i građenja nečeg novog, zajedničkog.
Pročitajte i: Snežana Golić: Ključno je jačati kritičko razmišljanje i prepoznavanje rizičnih obrazaca ponašanja u društvu
Sve što znamo o obrascima iz detinjstva ne treba da bude beg od odgovornosti. Naprotiv.
To znanje je poziv na razumevanje, toleranciju i promenu – prema sebi i prema drugima.
Autor: Snežana Golić
