Piše: Sandra Polić Živković, Rijeka
Moje dete je u odnosu na drugu decu u plusu. Neke stvari može više, brže, bolje. Puno više, brže, bolje. Znao je da prepozna sva
slova i brojeve s godinu i po dana dok još nije ni hodao kako treba, vozio je bicikl bez pomoćnih točkova s tri godine, počeo je čitati s četiri godine, govorio je tečno engleski pre odlaska u školu, svira nekoliko instrumenata, završio je osnovnu muzičku školu u uzrastu od osam godina.
Ali sve to se nije ispostavilo kako nikakav plus – upravo suprotno – jer nije poput ostalih i ne uklapa se u sistem. Za takvu decu društvo nema razumevanja ni interesa. Ako si talentovan i bez mogućnosti daljnjeg obrazovanja jer si sve iscrpeo pa su ti potrebni saveti, privatni učitelji ili putovanja, ma koga briga, samo si gnjavaža. Iako se na fakultetima uči kako su i darovita deca – deca s posebnim potrebama, to u svakodnevnom životu niko ne šljivi. A roditeljima je teško, optužuju ih kako preteruju, stoga oni više i ne spominju što njihova deca mogu. I na moje pohvale se izruguju, pa osim što se moram stideti, slušam svakakve komentare o apsolutnom njuhu i tome slično. Dok u paralelnom svemiru ljudi bivaju plaćeni za svoje inspirativne govore, savete i znanje, našem društvu nažalost nije u interesu stvaranje pametnih ljudi. Ovde niko ne želi da sluša o dobroj, uspešnoj i pametnoj deci. Sve do sada.
Naime, dobila sam predlog da napišem nešto o odgoju svog darovitog sina. Podstaknuta navedenim predlogom nakon deset godina, usudila sam se ukratko zapisati koje okolnosti po mom mišljenju i u mom slučaju doprinose razvoju darovitosti.
-
Biti prisutan i zalivati ljubavlju
Prve dve godine nakon porođaja bila sam kod kuće i nisam radila. Bila sam maksimalno posvećena detetu i svim njegovim potrebama. Danas najveći deo posla odrađujem dok je ono u školi ili na nekim svojim aktivnostima kako bi nam onaj ostatak zajedničkog vremena bio proveden najkvalitetnije moguće. Makar samo zagrljeni ispod ćebeta ležimo na krevetu gledajući film ili čitajući knjige. Deci je ljubav jednako vreme.
Saveti su veoma poučni, divno je što je majka toliko kreativna u osmišljavanju aktivnosti za svoje dete, i dete je sigurno genije, ali ova majka je „helikopter“ roditelj, posvećena je samo detetu, njegovom obrazovanju i vaspitanju, i drugi život nema. A kad se žrtvujete, onda mnogo i očekujete zauzvrat. Zato nju toliko pogađa što ne dobija adekvatne pohvale od okoline za svoje dete, iako od tih pohvala nema ništa, već je dovoljna nagrada zadovoljstvo koje dete pronalazi u tim aktivnostima i to što je dete toliko kreativno da je u tako ranom uzrastu sposobno da stvori nešto sasvim novo. Ako dete svojim kapacitetima prevazilazi školski program, postoji toliko škola za darovitu decu. Ne može se školski program prilagoditi njenom detetu ako bi time gomila prosečne dece bila oštećena. Ne postoji samo njeno dete na svetu. Želim majci i detetu svu sreću i uspeh, da dete sve te talente pokaže svetu i da mu oni obezbede srećan život, ali dobro znam da ovakvi modeli roditeljstva vode u razočaranje, izneverena očekivanja i neispunjene živote.