Ono što kao odrasli često propuštamo je da naučimo dete da veruje pre svega sebi i svom unutrašnjem osećaju, kao i da im stvorimo osećaj sigurnosti da smo tu za njih.
Foto: Feepik
Često zaboravljamo da iza nečije titule, pozicije, statusa – stoji ipak samo čovek. A kakvi ljudi mogu biti? Šaroliki! Neki od ljudi su i seksualni predatori i ima ih u svim profesijama, ali se najčešće pronalaze u profesijama koji im omogućavaju nesmetan pristup deci. U trenutno medijski propraćenom slučaju, osoba koja je vršila seksualno nasilje koristila je svoju poziciju moći kako bi iskorišćavala decu i mlade.
Veoma je važno da kao društvo pošaljemo poruku svim žrtvama – da niko nije nedodirljiv i da svako treba da odgovara za svoje postupke.
Setite se samo slučaja sa Majklom Džeksonom, koji je bio i ostao svetski poznat muzičar. Kult njegove ličnosti toliko je rasprostranjen, da se zaboravlja ono što pobija sav njegov muzički opus, a to je činjenica da je seksualno iskorišćavao decu. Ono što bi nas trebalo zanimati, pre svega je – šta je on suštinski ostavio iza sebe? Ostavio je veliki broj istraumiranih ljudi i porodica.
Kao i u slučaju sa Majklom Džeksonom, izgleda da veliki deo javnosti ne može da pojmi da neko ko je vaspitavao toliki broj talentovane dece – istovremeno i seksualni predator. Ljudi okreću glavu od dečje patnje. To je gorka pilula za našu javnost, ali je to pilula koju treba da progutamo, kako bi realnije sagledavali našu stvarnost, koja nažalost nudi mnogo manje sigurnosti nego što nam se činilo.
Dok god ne prihvatimo da neko ko je seksualni predator može biti – i uspešan muzičar, pisac, slikar, učitelj…dakle, čovek ili žena raznih profesija – imaćemo problem da se suočimo s jednostavnom istinom, i pribeći ćemo primitivnim mehanimima odbrane, i sve ćemo svaljivati napreživele.
Dok ne uspemo prihvatiti da naš kolega ili kolegica, brat ili sestra, članovi porodice mogu biti seksualni predatori, uvek ćemo se skloniti iza naših mehanizama odbrane i kriviti preživele.
Naučimo dete da veruje pre svega sebi i svom unutrašnjem osećaju
Važno je znati da svako peto dete do svog punoletstva preživi neki oblik seksualnog zlostavljanja. Oko 50% počinilaca su roditeljske figure i prvi srodnici deteta, 15-20% su to bliska rodbina i bliski prijatelji porodice, 20-25% su to figure autoriteta poput učitelja, nastavnika, trenera, veroučitelja i sl, dok je 10% deci nepoznata lica.
Ako znamo kako nam je jak kult ličnosti u našem društvu onda je lako zaključiti snagu koju imaju osobe koje dolaze iz pozicije autoriteta.
Decu učimo da veruju odraslima i da ne propituju.
Decu učimo da su odrasli tu da ih nauče i zaštite.
Ono što kao odrasli često propuštamo je da naučimo dete da veruje pre svega sebi i svom unutrašnjem osećaju, kao i da im stvorimo osećaj sigurnosti da smo tu za njih.
To nije nešto što možemo izgovoriti, to mora dete osetiti.
Seksualni predatori provode tzv. grooming ili zavođenje deteta i ispituju granice deteta i retko koriste prisilu, već stvaraju takvu atmosferu da je to potpuno normalno i da je dete zbog nečega posebno.
Seksualno nasilje nad decom: Ja ću da preguram…
Kako upozoriti decu na takve ljude koji najčešće imaju veliki autoritet nad njima
Kao odrasli, kao roditelji, deci bi tebalo poslati poruku da ih bezuslovno volimo i da smo uz njih ma šta se dogodilo. Zdrava mera opreza prema svim ljudima koji su u kontaktu sa decom je – zdrava i neophodna.
Mi ne možemo znati kako se neko ponaša u privatnosti i isto tako ne možemo znati šta neka osoba radi kad je sama sa decom.
Zato je neophodna kontrola rada nad svima koji rade sa decom.
Ovo vam piše jedan pedagog!
Nikako deci ne treba govoriti: “Ako te neko bude taknuo, ja ću ga prebiti…” jer neka deca koja su preživela nasilja iz straha da će im roditelji završiti u zatvoru (a oni tako ostati sami bez roditelja), i izbegavaju da roditeljima kažu šta im se dogodilo.
Svakodnevni razgovor sa decom je najbolja preventiva. Pitajmo ih kako su proveli dan, šta im se desilo, postoji li nešto što ih tišti ili plaši. Obratimo pažnju na promene u ponašanju, koncentraciji, da li ima nekih promena.
Takođe, i maloj deci, već od četvrte godine možemo objasniti da niko, sem roditelja (tokom kupanja deteta)– ne treba i ne sme da dira njihove intimne delove i da za svaki fizički kontakt odrasli trebaju zatražiti pristanak.
Naravno, jezik treba prilagoditi uzrastu deteta.
Ali i mi moramo biti mirni sa tim i znati da je to normalno, kako ne bismo dete koje ne želi da nekom sedne u krilo ili ne da da se zagrlili govorili kako je nevaspitano ili sramežljivo.
Podržimo dete da ima svoje granice i da ih drži, naučimo dete da je to sasvim uredu.
Kao roditelji mi smo odgovorni da budemo pažljivi posmatrači detetovog ponašanja i da obratimo pažnju ako se dete povuko u sebe, plaši se dodira, uzmiče ili izbegava da ide u goste kod komšija ili rođaka (a ranije je rado išlo) – sve ovo mogu biti signali da se seksualno nasilje desilo.
Biljana Ćulafić dipl.pedagog i EAP #psihoterapeut
MODUS VIVENDI SYSTEM
Centar za edukaciju, psihoterapiju i traumu
www.psihoterapeutbiljana.rs
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Samopoštovanje i samoispoljavanje – sržne potrebe svakog deteta
Naše detinjstvo ne mora da bude savršeno da bismo bili u dovoljnoj meri dobro prilagođeni odrasli...
Autonomija – osećaj da smo dovoljno bezbedni da smelo iskoračimo u svet
Autonomija je sposobnost da se odvojimo od roditelja i funkcionišemo nezavisno kao i drugi ljudi naših godina. To je sposobnost da napustimo roditeljski dom, stvorimo vlastiti život, identitet, te vlastite...
Više od 60% dece ima poremećaj govora, a sve više ih govori mešavinom srpsko-engleskog jezika
Više od 60 posto dece ima poremećaj govora, osam puta više nego pre 50 godina, kada nam tableti i pametni telefoni nisu bilo u toj meri dostupni. Deca progovaraju sve...
Privilegovanost: kad roditelji ne postavljaju realistične granice
Privilegovanost je "životna zamka" koja čini da se osećate posebnim. Takođe,niste sposobni da prihvatite realistične (odmerene) granice u životu....
Nema komentara.