Uloga roditelja
Kako onda deca stiču ličnu odgovornost? Delom je imaju od rođenja jer već beba oseća koji joj se dodir sviđa, i može reagovati plačem kada joj nešto ne odgovara. Koliko će je dalje moći razvijati, zavisi prvenstveno od roditelja. S jedne strane su roditelji model koji pokazuje kako se živi lična odgovornost, a s druge strane roditelj omogućava detetu iskazivanje i razvijanje vlastite lične odgovornosti.
Kada malo dete pri hranjenju nakon nekog vremena počne okretati glavu od hrane koju roditelj nudi, roditelj to može prepoznati kao signal da dete više nije gladno. U skladu s tim može prijateljskim tonom reći „Aha, nisi više gladan“. Dete tako dobija poruku da je njegov signal viđen i prihvaćen. Isto tako dobija poruku da roditelj prihvata i veruje u njegov procenu koliko je gladno. U tom smislu dobija potvrdu da može samo da oseti koje su njegove potrebe. Suprotno tome bi bilo nešto poput „Mama je tužna što nećeš više da jeeš“, gdje dete dobija poruku da jede radi majčine (ne)sreće, a ne radi svog osećaja gladi.
Kada majka kaže „Neću da se sada igram s tobom kockicama, sada čitam svoju knjigu“, dete može biti tužno jer je majka u tom trenu odbila njegovu želju. Majka može da doda „Vidim da bi ti radije da se igram s tobom. Kad pročitam ovo, igraću se s tobom. Hoćeš li se do tada igrati sama ili raditi nešto drugo?“ Takvim odgovorom pokazuje razumevanje za dete, daje mu i izbor šta bi moglo da radi. Istovremeno vrlo je jasno izrekla što ona sada želi. Važno je naglasiti da je način kako će roditelj izražavati svoje potrebe i svoje lične granice, zapravo ključan. Roditelj, zalažući se za sebe, mora voditi računa i o detetu, a to je vidljivo u načinu kako s detetom razgovara. Ne mora biti pri tome biti preterano i čak na veštački način ljubazan – „Znaš dušo da mami treba malo odmora“ uz ljubazan smešak. Umesto toga, može jednostavno jasno i direktno reći „Ja bi sada radije čitala“ i nastaviti sa čitanjem.
Bez predbacivanja detetu
Ono što je izuzetno važno, a često je upravo to roditeljima teško – samo reći što žele ili ne žele, bez da usput predbace detetu „Zar ne razumeš da i mama mora malo da se odmori?“ Dete može biti tužno ako roditelj u nekom trenutku da prioritet svojoj potrebi, ali neće zbog toga biti nesrećno. I svakako je dobilo direktan i iskren odgovor od roditelja. Dugoročno gledano, dete ima priliku da nauči kako da vodi računa o sopstvenim potrebama, kako da ih iskaže i iživi, a pritom uvažavava i drugu stranu koja možda želi nešto drugo. A to je jedan deo koji je vezan i za društvenu odgovornost – u smislu odgovornog i obzirnog ponašanja i prema drugima. Govoreći u terminima granica – ako roditelj izriče svoje lične granice tako što vređa dete i time prelazi njegove granice, ništa nije postigao. Dete se osjeća loše, krivo i naučilo je da kada želiš da založiš za sebe, to je moguće jedino tako da prelaziš preko drugoga.
I ako se vratimo u kategorije odgovornosti, postaje jasno da osoba kojoj je omogućeno da razvija ličnu odgovornost, istovremeno razvija i društvenu odgovornost. Suprotno tome, ako dete odgajamo samo da bude društveno odgovorno, ono to može postati, ali sigurno uz to neće razviti ličnu odgovornost. Deci ne trebaju „granice i stroga pravila“, potrebni su im roditelji koji znaju da budu lično odgovorni! Tako dugoročno i dete i celo društvo najviše profitiraju.
Izvor: Klokanica
