„Jednom kada sam u program uveo ove kratke pauze, više po učionici nisam viđao zobije koji se vucaraju okolo. Tokom cele školske godine moji finski učenici veselo bi ulazili u učionicu nakon petnaestominutnih odmora.“
U početku, mislio sam da sam došao do velikog otkrića: česte pauze držale su decu odmornom tokom dana. Ali, onda sam se setio da Finci ovo znaju godinama; još od 60-ih njihovi đaci imaju ovakav raspored.
Tokom mojih pokušaja da razumem značaj finskog običaja, naišao sam na rad Antonija Pelegrinija, autora knjige “Odmor: Njegova uloga u obrazovanju i razvoju” i profesora obrazovne psihologije na Univerzitetu Minesota. On već više od jedne decenije hvali ovakav pristup. U Istočnoj Aziji – gde većina osnovnih škola đacima daje desetominutne odmore nakon 40 minuta nastave – Pelegrini je uočio istu pojavu kojoj sam svedočio u finskim školama. Nakon ovih kraćih odmora, učenici su bolje držali pažnju na nastavi.
Pošto ga nisu zadovoljavala površna opažanja, Pelegrini je sa kolegama sproveo seriju eksperimenata u državnim osnovnim školama kako bi istražio vezu između školskih odmora i koncentracije na časovima. U svakom od eksperimenata, učenici su bili pažljiviji nakon, u odnosu na period pre odmora. Takođe su otkrili da su đaci bili manje zainteresovani kada bi se odmor odlagao, tj. kada bi se čas odužio.
Škole u Finskoj – mesto za rad i radost
Finski nastavnici kao da ovo intuitivno znaju. Bilo da je sunce ili kiša, oni decu šalju napolje na česte odmore. A deca sama odlučuju kako će ih provoditi. Obično se nastavnici smenjuju u parovima u dežuranju na igralištu tokom ovih petnaestominutnih pauza.
Mada finski model smatram boljim, shvatam da bi puštanje petaka sa lanca na igralište svakog sata za većinu škola bila velika promena. Pelegrini smatra da odmor ne mora da se provodi napolju da bi bio blagotvoran. U jednom od svojih eksperimenata u osnovnoj školi, učenici su odmore provodili u školi, a rezultati su bili isti kao kad su đaci napolju: nakon pauza, deca su bolje držala pažnju na časovima.
