I treba li roditelj da se umeša u tu odluku? Treba li da ga podstakne da ode, kao što je Mile Kekin, frontmen Hladnog piva rekao za predstojeći broj Originala: „Ako se ništa ne promeni, ja ću ih sam poterati da odu“. Ili da se na sve načine izbori da mu pronađe „vezu“, jer se drugačije do posla vrlo teško dolazi. Ta stalna klackalica i briga šta će biti sa njima ugrožava onu sreću o kojoj su govorili ispitanici za prošlogodišnje istraživanje Javnog servisa o tome šta je srpski san – a srpski san je da nam deca dobro žive.
Čak 25,14 odsto njih je odgovorilo da im je san da deci obezbede bolju budućnost od sopstvene. Neverovatno je kako se sve teme uvezuju: i tu dolazimo do odlazaka iz zemlje (21,88 odsto njih kaže da je srpski san otići iz Srbije), zaposlenja (19,96 odsto obogatiti se od sopstvenog rada) i roditelja: 11,13 odst njih želi bolji život od svojih roditelja. Šta roditelj tu može da uradi, po sistemu „proklet si ako uradiš, proklet si ako ne uradiš“. Prokleti ste ako ih previše podržavate, prokleti ste ako ih ne podržavate dovoljno.
Samo prisustvo pitanja „jesam li ja dobar roditelj“ znak je da ste dobar roditelj, kaže profesor psihologije dr Nensi Daring sa Oberlin koledža. A stalno se pitati radite li nešto dobro može da bude frustrirajuće i da vas ometa u tome da zaista budete dobar roditelj. Ova ispitivanja su pokazala da su nove generacije daleko bolji roditelji od sopstvenih. U stvari, ako ima toliko loših roditelja u Srbiji, zbog čega bi onda klinci želeli da im se oduže? I dobra stvar sa ovom generacijom, X, Y, Z – kojom god i kako god se zvala – oni nisu zaljubljeni u sebe ako lupaju selfije i nije im uzor Anastasija, niti parovi. Već oni koji postižu nešto u životu (da, istraživanje to kaže) i nisu obavezno slavni.
Izvor: Nedeljnik
