Leon Festinger je još 1957. objasnio zašto ljudi često opravdavaju pogrešne postupke – ne zato što su u pravu, već zato što im je teško da se suoče sa krivicom. Kako to izgleda u roditeljstvu i odrastanju dece?
Majčinsko osećanje krivice je nešto o čemu se apsolutno nedovoljno govori. Majka se oseća krivom za sve što se loše detetu događa, od začepljenog nosa do izbora partnera - naglašava Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut
Tako su naučili iz svojih najranijih odnosa, živeći sa roditeljima koji su morali uvek da budu OK. I uvek u pravu.
Oni su tako razrešili svoju bespomoćnost. Postali su svemoćni i svekrivi.
Prva godina je kao neki grejs period za osećanje krivice. Kakva god da si tada bila, tvoja beba će biti ok sve dok si ti naučila sve što je bilo za naučiti i porasla koliko je trebalo. Ili makar uradila dobar deo tog posla.
Zaposlene majke često osećaju krivicu i ambivalenciju, poznatu kao „krivica zaposlenih majki“‘ (working mother’s guilt’). Samo deset procenata zaposlenih majki sebi je dalo najviše ocene.
Već smo shvatili da deca mogu da budu loša. Svi smo shvatili da su mediji zabrinuti za klince. Ali, ta opsednutnost njihovom srećom, očigledno je opterećenje i za roditelje i za klince
Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom
Najskuplji ranac nije nužno i najbolji. Pravi izbor je onaj koji odgovara građi vašeg deteta, udoban je, dovoljno lagan i funkcionalan za njegove svakodnevne školske obaveze.
Dete koje ima razvijen psihološki imunitet lakše će podneti pritisak vršnjaka, znaće kako da se izbori sa kritikama i neće imati potrebu da kroz agresiju prema drugima leči sopstvenu nesigurnost.
