Ako još imaju svemoćnu majku, kakvih je sve više, identifikuju se s njom, prihvataju njen model ponašanja, osećanja i razmišljanja i postaju feminizovani. Ukoliko se ne identifikuju ni sa kim, odbiju da prihvate majčin model, a ne pronađu adekvatan muški, ostaju pasivni i zbunjeni.
Ni jedan od ovih muškaraca nije zadovoljan svojom ulogom u ovom svetu – tvrdi Mitrović. – I samohrane majke mogu dobro da odgajaju sinove, ali ne same. Potrebna im je pomoć drugih, mreže ljudi. Moraju da nauče kako da se brinu o sebi kako bi izbegle negativnost i napade besa, a ipak održale disciplinu, pogotovo kod tinejdžera.
Samohrane majke mogu mnogo da učine za svoje sinove ako zamole da u školi ima učitelja ili da ga upišu na sportske, muzičke, izviđače aktivnosti koje vode dobri muški uzori. Pre toga, trebalo bi da se zapitaju da li žele da njihovi sinovi izrastu u takve muškarce. Jedna izreka kaže da je potrebno čitavo selo da bi se podiglo dete, ali u selu mora da bude i žena i muškaraca, ističe naš sagovornik.
NEKAD I SAD
PRE 60 godina, 90 posto stanovnika u Srbiji živelo je od poljoprivrede. Naporno se radilo da bi se preživelo, sin je po pravilu viđao svog oca aktivnog tokom čitavog dana na njivi, u šumi ili u kući. Drugi muškarci, ujaci, dedovi, stričevi, takođe su bili u blizini i dostupni, tako da nije bilo manjka instrukcija po pitanju kako odrasti i postati muškarac – naglašava Mitrović.
Kako bi podstakao druženja očeva i sinova, Mirko organizuje muške kampove na Divčibarama u selu Podbukovi, primerene uzrastu dece. Dečaci uče kako da neguju domaćinski mentalitet i čuvaju prirodu, ali i da budu snažni, brzi, snalažljivi, hrabri, pošteni, časni, dobri prijatelji, konstruktivni… Sve ono što će mnogo teže naučiti ušuškani u komforu roditeljskog doma.
– Karakteristično za tu lokaciju je to da od parkinga do kampa mora da se prepešači oko 400 metara, ali trebalo bi da se pregazi dva potoka i pređe preko brda uskom stazom. To je naporno i za nas odrasle, jer nosimo opremu za kampovanje, šator, vreće za spavanje, stolice, stolove, hranu, odeću.
Dečaci pomažu, ali im uvek kažemo da uzmu samo onoliko koliko mogu da ponesu, pitamo da li treba da odmorimo ili da im ponesemo deo tereta. Momci, po pravilu, odgovaraju da ne treba i da nisu umorni, najčešće i iznesu u kamp ono što su poneli, a isto važi i za povratak. Za četiri godine napravili smo 20-ak kampova na nekoliko lokacija u Srbiji, sa oko 50 porodica. Pored Muškog kampa, imamo i Porodični, Tatin i Orijentiring kamp.
KAKO MAME SMETAJU?
DEČAK se osamostaljuje tako što postepeno napušta ulogu deteta i preuzima odgovornosti odraslih u skladu sa svojim psihofizičkim mogućnostima. U našem Porodičnom kampu, gde je majkama dozvoljen pristup, dečaci izaberu šta će da nose od opreme isto kao i u Muškom kampu, ali po pravilu počinju da se umaraju već posle 50 metara i mame preuzimaju njihov teret. Tako im uopšte ne pomažu prilikom osamostaljivanja – tvrdi Mirko.
Izvor: Novosti
