Od majke ili oca staratelja koji živi sam sa decom nećete čuti žalbe da, eto, „mora da kuva, sprema, nema pomoć“. Taj roditelj ZNA da se oslanja na sebe. On to što radi ne vidi kao žrtvu. On zna da je to život. Uostalom, tako je i izabrao.
Odgovoran je, a na putu odgovornosti nema mesta za izigravanje žrtvenog jagnjeta. Takav roditelj zna da ako kuka – ne daje dobar primer svom detetu.
Uostalom, ti roditelji nisu ovce i svesno su izabrali svoj put. I rado idu njime.
Za razliku od onih koji ostaju u lošim partnerskim odnosima u kojima drugog optužuju kako im ne pomaže, kako ih uskraćuje, kako ih ne voli…
Neka se zapitaju kakvu poruku šalju deci dok govore da ta ista deca treba da su im zahvalna za „žrtvu koju su podneli zarad njih“. Znate li šta dete takvih roditelja dobija kao zalog? Užasan osećaj krivice što je uopšte živo. Ako je to ljubav, ako je to porodica, onda je porodica mesto kulisa i igrarija u kojima stradaju prvo deca.
A deca postaju ljudi koji su naučili podosta lošeg – prvo o sebi a onda i o svetu oko sebe.
Dakle, vrlo je prosto: budite sa ljudima koji vas vole i poštuju i koje vi volite i poštujete. Samo porodica u kojoj su ljudi povezani ljubavlju među partnerima daje dovoljno prostora za dobro roditeljstvo.
Do nas je, nije do partnera. Nije do dece. A ako je do partnera, isto je do nas. Naša je odluka da ne trpimo. Jer trpimo li mi – trpiće i deca. I to mnogo više od nas.
Biljana Ćulafić, pedagog i psihoterapeut
Izvor: Biljana Ćulafić
