…
A danas? Ne. Ne nosim poznate marke. Ne zato jer ne mogu da ih priuštim, već zato što mi do modnih markica i brendiranih imena nije ni najmanje stalo. Ako i imam koju krpicu s potpisom najverojatnije sam je dobila na poklon. Preškrta sam za sebe. Greh mi je dati 5000 kuna za torbicu ili cipele. I zato jer su mi u životu bitnije neke druge stvari poput knjiga, putovanja, slika, mojih sitnih radosti… Sećam se majčinih reči “kćeri moja, ne nosi marke, budi marka…” kao da su juče izgovorene.
Juče. Danas. I sutra će biti isto. Osvrnimo se oko sebe. U svetu u kojem živimo sve se svodi na izgled, imidž. U krajnju ruku ono što je na nama. Pogledajmo žene koje nas okružuju. Prijateljice, poznanice. Većina njih su skupo obučene, sve po posljednjoj modi. Iako je vreme gore nego ikada. U međuvremenu sve pričamo o unutrašnjoj lepoti. Koja je nekako nezamisliva bez one nove torbice, novih cipela. Kako licemerno. Često me neke poznanice pitaju, “Što je to na tebi? Divno je. Čije je?” Ja kažem “Moje.” One kažu “Ma ne, mislim, koja je marka?” Odgovorim “Ničija. Ako je na meni moja je….”
Mislim da bih nekim ljudima vredela više ako bih rekla da nosim Chanel ili Louis Vuitton. Takvim ljudima ni ne želim da vredim.
Pročitajte i: Kako da navedete dete da priča sa vama
I ne, ne mislim da je greh imati novaca, moći priuštiti lepe stvari, brinuti o sebi, biti negovan, doteran, obući se po poslednjoj modi i uživati u sebi… Ne mislim. Zaista. Samo mislim da je greh živeti samo za to. Gurati to ljudima pod nos, i još gore, vrednovati ljude samo i isključito na temelju onoga što imaju na sebi…
Uostalom, čak je i žena koja je živela zbog mode i za modu jednom prilikom rekla…
“Moda nije pitanje odeće. Moda je u vazduhu, rođena iznad vetra. Morate imati intuiciju za nju. Ona je na nebu i na putu.” Koko Šanel
Hvala ti Koko. Ako nemaš ništa protiv zadržala bih se na nebu, na putu mi je pretesno…. 🙂
Treba. Znati živeti. Više u svojoj koži, manje u tuđim očima.
