Saznala sam, međutim, da ima i škola u kojima je ratno stanje, a u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, beše? Tu se borba odvija između samih učitelja, a naročito se zahuhtala ovih dana, jer je nedavno počeo upis prvaka u škole. Koliko god da razumem strah od gubitka odeljenja, što kod učitelja znači gubitak cele norme, ne mogu da razumem i prihvatim da su učitelji, oni koji bi trebalo da su najbolji među svim prosvetnim radnicima, stigli do nivoa aktivnosti koje se ne sreću ni u borbi oko tezge na vašaru. Ima ih koji ni od čega ne prezaju.
„Saznala sam, međutim, da ima i škola u kojima je ratno stanje, a u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, beše? Tu se borba odvija između samih učitelja, a naročito se zahuhtala ovih dana.“
Saznala sam i da su u proces namicanja broja prvaka ponegde uključene vaspitačice. Tačno se zna koja za koju osnovnu školu „radi“. Industrijska špijunaža, maltene! Regrutovani saradnici! Da li je u redu, da li je kolegijalno, da li je etički – zar je bitno? Razvio se čitav biznis. „Dogovoriš“ se sa vaspitačicom da agituje kod roditelja baš za tebe, a roditelji veruju vaspitačicama. Šta sve taj „dogovor“ uključuje, sramota me je i da napišem.
U celoj priči najviše stradaju oni koji su mirni, koji ni sanjali nisu da im osim posvećenog i kvalitetnog rada može trebati i čitava ratna strategija da bi dobili odeljenje. Oni se ne snalaze u toj sprezi direktora, stručne službe, regrutovanih vaspitačica. Oni i dalje misle da je najvažnije da budu sjajni učitelji. I baš takvi ovih dana prolaze kroz pakao. Pod najnenormalnijim izgovorima im se nagoveštava prelazak u produženi boravak, oduzimanje odeljenja. Nebitni su svi njihovi uspesi i uspesi njihovih sadašnjih i bivših đaka, sve aktivnosti koje im nisu bile deo rešenja o četrdesetočasovnoj radnoj nedelji – priredbe, radionice, takmičenja, ukrašavanje čitave škole, školskog dvorišta, promocija škole u medijima – sve je nebitno. Nisu se snašli. Nisu znali kome da se dodvore, gde da agituju. Mislili su da njihov rad govori dovoljno rečito i glasno. Nisu računali sa svim podlostima sa kojima se ovih dana susreću.
„U celoj priči najviše stradaju oni koji su mirni, koji ni sanjali nisu da im osim posvećenog i kvalitetnog rada može trebati i čitava ratna strategija da bi dobili odeljenje.“
Volela bih da imam neku ideju o tome kako se ovoj pojavi može stati na put. Nemam je.
Znam samo da će za prosvetu biti ogromna šteta ako se sjajni učitelji povuku i u svom nesnalaženju izvuku deblji kraj.
Ovo je doba koje ne ide na ruku najboljima.
Ovo je doba kada nekvalitet pobeđuje svuda.
Najmanje je važno kako radiš.
I ono malo mehanizama za utvrđivanje kvaliteta rada tumači se na volju direktora.
Posvećeni direktor od svoje škole pravi divno mesto za rad i učenje.
Direktor koji je izgubio kompas i ne shvata da će vremenom izgubiti sve đake.
Čemu li se nadamo, pitam se po ko zna koji put.
Izvor: Klotfrket
