Ove teorije ne mogu, takođe, da obuhvate specifičnost naših osećanja prema deci. Klasične teorije se zalažu da moralni i politički principi treba da budu univerzalni. Pravičnost, jednakost, pravda – ove ideje bi trebalo da se odnose na sve. Sama ideja zakona, na primer, je da se određeni princip jednako primenjuje na sve. Ali ja brinem i odgovorna sam za moje dete, a ne za decu uopšte.
Razmislite samo o teškoj odluci koju je svako od nas morao da napravi – o tome da li da naše dete upišemo u državnu ili privatnu školu. Utilitaristički princip „najvećeg dobra za najveći broj ljudi“ bi vam sugerisao da dete upišete u državnu školu. Ali uobičajeni moralni impuls da učinite da vaše dete dobije najbolje će vas odvesti na drugu stranu – upisaćete ga u privatnu školu.
Ni Kantovski principi se ne mogu baš dobro primeniti. Briga o deci je veće dobro, ali nije i ne treba da bude univerzalni imperativ. Ljudi mogu da budu ekstremno brižni prema svojoj deci, ali relativno idiferentni kada su u pitanju deca generalno. I, naravno, mnogi ljudi, svojom voljom ili sticajem okolnosti, ne brinu o deci uopšte.
Možda je najpreovlađujuća, ako često i implincitna, savremena slika o vrednosti dece varijanta utilitarizma. Radi se o viđenju da je briga o deci cenjena jer vam dozvoljava da radite nešto što se zove „roditeljstvo“. „Roditeljstvo“ zahteva posedovanje posebne vrste iskustva koja će vam omogućiti da oblikujete decu u odrasle ljude sa određenim osobinama – pametne ili uspešne ili srećne. Možete da merite cenu brige koju ste „obezbedili“ kvalitetom odrasle osobe koju ste oblikovali.
Ali ovo je, takođe, u dubokoj suprotnosti sa prirodom brige o deci. Vaš cilj kao roditelja nije da odredite kako će ta bespomoćna beba „ispasti“. Radi se o tome da je vaš posao da je pretvorite u autonomno biće koje će, bilo da čini dobro ili zlo, biti sposobno da oblikuje sopstveni život, preuzme sopstvene rizike, postane jedinstvena osoba koja će stvoriti jedinstveni život.
„Slika o roditeljstvu“ se takođe ne uklapa sa našim specifičnim osećanjima za decu. Ako je cilj da se stvore najbolje odrasle odobe, onda bismo mogli pomisliti da bi trebalo da tražimo decu koja imaju najveće predispozicije za uspeh i da uložimo svu našu energiju u njihovo oblikovanje. Ali, naravno, mi osećamo bezuslovnu posvećenost prema samo jednom, određenom detetu, koje je uzgred, naše i nije nam bitno kakvo je ono.
Druga, manje dominantna filozofska tradicija, verzija onoga što Isaija Berlin (Isaiah Berlin) zove „vrednosni pluralizam“ možda je najbolji način da mislimo o brizi o deci. Imamo bezbroj različitih etičkih vrednosti i te vrednosti su često nekompatibilne. Ne postoji način kojim bismo ih merili i upoređivali, ni jedna jedina vrednost ne prednjači. One se ne mogu upoređivati i meriti kako bismo mi znali kako najbolje da postupimo. A, ipak, u stvarnom životu mi moramo da biramo između njih.
Izvor: Bizlife.rs
