Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu.
Foto: Pixabay
Sedim u svojoj učionici i razmišljam o posledicama inflacije ocena. U školi u kojoj radim administracija insistira na tome da se nijednom detetu ne zaključuje ocena manja od dvojke…
…čak i ako sedi besposleno čitave godine i ničim ne pokazuje da je svladalo gradivo.
Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu. Dakle, treba li da popustim i sledim krdo kao i većina ili da se zauzmem za ono što mislim da je ispravno i etično? Čini se da će mi insistiranje na akademskoj odgovornosti doneti lošu ocenu u mom učiteljskom dosijeu.
Znajući posledice, moji prsti i dalje ne mogu da upišu tu laž. Ne mogu čiste savesti da upišem dvojku, znajući da moji učenici nisu učinili ništa da barem pokušaju da savladaju gradivo.
Zašto moram da dam otkaz kako bih se mogla da se bez stida pogledam u ogledalo?
Zašto moji učenici moraju da izgube učitelja koji je posvećen njihovom napretku?
Što mi kao učitelji ovde uopšte radimo? Izigravamo roditelje i dajemo učenicima lažan osećaj postignuća. Sigurno je da će im, jednom kad pređu prag ove škole, posledice akademske neodgovornosti postati bolno jasne.
Jednom prilikom, kad sam zamolila učenike da uzmu olovku i papir u ruke i počnu da zapisuju da bi bolje naučili, čula sam nekoliko učenika kako šapuću: „Pa nije da ćemo dobiti jedinicu ako ne budemo poslušali!”
Ovaj fenomen onemogućuje učitelja da natera učenike da izvršavaju sve zadatke, pa i one koji ne odgovaraju njihovom raspoloženju ili smatraju da za njega nemaju potrebne veštine. Iskreno govoreći, to ometa proces učenja u njegovom samom začetku i onemogućuje učitelja da motiviše.
Zato moji prsti upisuju jedinicu za nerad, a procena mog rada i dalje je u ravnoteži. Neću dati dvojku ako učenik nije učinio apsolutno ništa.
Pre nego što kompromitujem svoju etiku i ono što znam da je u najboljem interesu učenika, jednostavno „pognem glavu” i podučavam.
Ako delite moju realnost, ostaviću vas s pitanjem koje me muči svakodnevno – šta učiniti po tom pitanju?
Autor: Frančeska Varen/ theeducatorsroom.com
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Od septembra jednosmenska nastava u ove 204 škole
U 204 osnovne škole u Srbiji učenici će od 2. septembra, kada počinje školska godina, nastavu imati u jednoj smeni. Đaci će u popodnevnim satima imati slobodne aktivnosti, a Ministarstvo...
Deca bi nam u šumi pocrkala gladna i žedna
Piše: Ljubinka Boba Nedić Kaže mi stariji bratanac (13): - Tetka, znaš šta da radiš ako se nađeš nasred okeana, a nemaš vodu za piće? - Pojma nemam. -...
Bilingvalizam: Super moći mozga dvojezične dece
Svi znamo kakav je izazov učenje novog jezika i koliko vremena i truda zahteva. A opet, pomislimo na malu decu, koja bez napora u najranijem periodu života uče nešto tako...
Najveća reforma srpskog obrazovanja počinje u martu
U Srbiji će u martu naredne godine u potpunosti zaživeti Jedinstveni informacioni sistem prosvete (JISP) koji će državi prvi put omogućiti da ima potpuni pregled celokupnog toka obrazovanja učenika, od...
Nema komentara.