Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu.
Foto: Pixabay
Sedim u svojoj učionici i razmišljam o posledicama inflacije ocena. U školi u kojoj radim administracija insistira na tome da se nijednom detetu ne zaključuje ocena manja od dvojke…
…čak i ako sedi besposleno čitave godine i ničim ne pokazuje da je svladalo gradivo.
Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu. Dakle, treba li da popustim i sledim krdo kao i većina ili da se zauzmem za ono što mislim da je ispravno i etično? Čini se da će mi insistiranje na akademskoj odgovornosti doneti lošu ocenu u mom učiteljskom dosijeu.
Znajući posledice, moji prsti i dalje ne mogu da upišu tu laž. Ne mogu čiste savesti da upišem dvojku, znajući da moji učenici nisu učinili ništa da barem pokušaju da savladaju gradivo.
Zašto moram da dam otkaz kako bih se mogla da se bez stida pogledam u ogledalo?
Zašto moji učenici moraju da izgube učitelja koji je posvećen njihovom napretku?
Što mi kao učitelji ovde uopšte radimo? Izigravamo roditelje i dajemo učenicima lažan osećaj postignuća. Sigurno je da će im, jednom kad pređu prag ove škole, posledice akademske neodgovornosti postati bolno jasne.
Jednom prilikom, kad sam zamolila učenike da uzmu olovku i papir u ruke i počnu da zapisuju da bi bolje naučili, čula sam nekoliko učenika kako šapuću: „Pa nije da ćemo dobiti jedinicu ako ne budemo poslušali!”
Ovaj fenomen onemogućuje učitelja da natera učenike da izvršavaju sve zadatke, pa i one koji ne odgovaraju njihovom raspoloženju ili smatraju da za njega nemaju potrebne veštine. Iskreno govoreći, to ometa proces učenja u njegovom samom začetku i onemogućuje učitelja da motiviše.
Zato moji prsti upisuju jedinicu za nerad, a procena mog rada i dalje je u ravnoteži. Neću dati dvojku ako učenik nije učinio apsolutno ništa.
Pre nego što kompromitujem svoju etiku i ono što znam da je u najboljem interesu učenika, jednostavno „pognem glavu” i podučavam.
Ako delite moju realnost, ostaviću vas s pitanjem koje me muči svakodnevno – šta učiniti po tom pitanju?
Autor: Frančeska Varen/ theeducatorsroom.com
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Sa 12 nije znao da čita, a onda je završio prestižni univerzitet. Evo njegovih saveta.
Džonatan Muni je kao dete mrzeo školu. Izbegavao je časove i skrivao se u školskom klozetu samo da ne bi morao da čita. U trećem razredu dobio je dijagnozu disleksije...
Norveški đaci uskoro bez telefona i računara
Opštinske vlasti Stavangera, grada u Norveškoj, osim zabrane mobilnih telefona u školama planiraju da mlađim učenicima onemoguće individualni pristup računarima. Većina gradskih odbornika je podržala ovu ideju, napominjući da je...
Ljubav prema prosveti dugujem Vama
Zaslužili ste od mene i stih i pesmu, i priču i roman i suzu. Zaslužili ste i svaku moju pročitanu knjigu, i svaki napisan tekst i svu ovu ljubav prema...
Loši rezultati naših đaka na PISA testu
Nikolina Govoruša Đaci redovno izostaju sa časova, više od polovine kasni, nemaju motivciju, nastavnici loše prenose znanje, ali i nedoljno novca koji se izdvaja za obrzovanje, ključni su razlozi kojima...
Nema komentara.