Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Takva jedna mala-velika stvar jeste KULTURNA AVANTURA ZA PREDŠKOLCE – poduhvat koji su 2009. preduzele vaspitačice u beogradskom vrtiću „Čika Jova Zmaj 2“ u okviru Predškolske ustanove „Čika Jova Zmaj“ Voždovac. Poduhvat je prerastao u program koji se u ovom vrtiću sprovodi šest godina, ali se i dalje o njemu malo zna („piščkinja“ ovih redova ne bi znala za njega da joj deca nisu „avanturci“). A šta to u stvari znači? To znači da dvaput mesečno, a nekad i češće, srednja, starija i pre svega pripremna grupa idu negde. A „negde“ je razno: Prirodnjački muzej, biblioteka „Dositej Obradović“, Etnografski muzej, Beli dvor, Kula Nebojša, Pedagoški muzej, Muzej Nikole Tesle, muzej Narodnog pozorišta, Muzej afričke umetnosti, Muzej pošte, Muzej nauke i tehike, Muzej savremene umetnosti, Sajam nauke, Galerija Kulturnog centra Beograda… zatim Muzička škola „Petar Konjović“, koncerti na Kolarcu, u Beogradskoj filharmoniji, opera za decu u Madlenijanumu. Posete su unapred dogovorene, pa deca često učestvuju u za njih pripremljenim radionicama, i na raspolaganju im je i nešto što u uobičajenom razgledanju muzejskih postavki nije dozvoljeno. Recimo da zavire u sporedne prostorije, u pozorišnu garderobu, ona se sreću sa umetnicima, zapitkuju, pipkaju, popravljaju, probaju, prepričavaju, neguju… A ponekad gosti dolaze kod njih. Pisac Uroš Petrović spada u najčešće goste vrtića.
Za prezauzetog roditelja (da to nije pleonazam?) to znači da za vrednost od nekoliko sladoleda, koliko ispadne prevoz dece od vrtića do odredišta i nazad, može biti zadovoljan što predškolac ima kulturne aktivnosti tokom „regularnog” dela dana. Jer za onih osam sati, koliko dete prosečno provede u vrtiću može toliko toga da se uradi, a nažalost sportske i sve ine aktivnosti za koje smo uvereni da su „neophodne”, sabijaju se u poslevrtićko vreme, kada su i deca ipak malo umorna. Tako se dešava da u smiraj dana mi dan tek planiramo – ko gde da se rastrči. U muzej se ne može pravo sa bazena pa su za kulturne avanture rezervisane tek poneke subote.
U ovoj kulturnoj avanturi svi su na dobitku: deca jer ionako radoznala, šire vidike i iskustva; roditelji kojima je već najteže – zato što… može se kazati i zato što imaju nove teme za razgovor s decom koja im prepričavaju doživljaje, i zato što i sami saznaju gde odvesti decu, i zato što to doprinosi međusobnom odnosu s detetom i povećava poverenje u vaspitačice i u ustanovu… ali zapravo zato što neko nešto veoma dobro za njihovo dete radi umesto njih, koji su najčešće opravdano odsutni. I vaspitačice – što usmeravajući entuzijazam na najbolji način, em rade ono što vole, em jačaju ulogu vrtića u estetskom vaspitanju deteta. Na dobitku su i ustanove kulture – jer ne zvrje praznjikave ili pak i same dobijaju priliku da svoje programe „izvedu” iz muzeja i prošetaju do vrtića (kao poduhvat Prirodnjačkog i Pedagoškog muzeja „Muzej u koferu”).
Raspitala sam se: KULTURNA AVANTURA ZA PREDŠKOLCE do sada je dobila podršku Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta BU. Ali se o njoj neopravdano malo zna. Zato se mislim da, kad bismo i po drugim vrtićima zapitkivali o KULTURNOJ AVANTURI – možda bi se pelcer ponegde i primio pa bi nekad stvarno postala deo uobičajenog predškolskog programa, što i jeste krajnji cilj.
