- Ovo je prva knjiga ilustrovanih priča domaćih autora o deci sa poteškoćama u razvoju. Кako ste kao stručnjak iz oblasti medicine došli na ideju da napišete priče za decu?
Oduvek sam se osećala kao neko čije su misija i svrha da umrežava različite discipline, ljude, sfere ka jednoj istoj suštini, a to je kreiranje dana za decu kakav ja osećam da treba da imaju i kakav im svaki dan ja želim. Iz te ideje je nastalo sve što sam do sada uradila i postigla, pa tako i najlepša i najvažnija stvar do sada, a to je knjiga „6 koraka napred“. Ja sam u stvari tu samo posrednik između dece čije su ovo priče i dece do koje treba priče da stignu. Želela sam da stvorim i ostavim trag, pisani trag o deci koja su mene učinila boljom, koja su obogatila moj život i učinila ga smislenijim, da kroz umetnost i pisanu reč isto to pružim i čitaocima, malim i velikim, svima onima do kojih će ove priče stići.
- Кo su glavni heroji Vaših priča ili kako sami kažete „drugačije bolja deca“?
Superheroji ovih priča su deca sa poteškoćama u razvoju sa kojom sam radila i radim. Junaci našeg štiva su deca koja svaki dan poboljšavaju sami sebe. Čineći sebe same boljima od jučerašnjeg sebe, oni to čine i svojim roditeljima, svojoj porodici, drugarima, poznanicima… Sama briga o njima čini boljima one koji o njima brinu. Oni jesu drugačiji, ali su istovremeno i drugačije bolji od sebe juče, čine sve nas drugačije boljima svakim danom. Svakodnevnim naporima to su deca koja svaki dan čine korake ka svome napretku. Bude i koraka unazad. Onda, sutradan, moraju duplo napred. To su, najposle, moji prijatelji, moji veliki ljudi u malim telima, moji superheroji koji nisu birali svoj put, ali na tom putu se najjače bore, najlepše smeju i najnežnije grle. To su deca uz koje rastem, učim i razumevam svet.
- Ove priče na bajke liče, kažete u uvodu knjige. Takođe kažete da su to „lagano naučne bajke“. Po čemu one liče na bajke a po čemu su naučne i kako Vam je pošlo za rukom da objedinite nauku i bajku?
Osnovna fabula bajki (legendi, mitova…) od pre nove ere do današnjih dana se ne menja mnogo: mali, slabašni, često najmlađi i najzapostavljeniji pojedinac sa margine, isključivo svojim trudom (ponekad uz malu pomoć magije), postaje jači, bolji, moćniji. Postaje pobednik. Moguće je i da su junaci ove knjige upali u nju sa neke druge planete, a da to nisu sami odabrali. Pa su se prilikom prizemljivanja „malko pokvarili“ i sada pokušavaju da se prilagode ovoj, za njih po mnogo čemu komplikovanoj planeti i društvu.
Кnjiževnom misli i pitkim jezikom, pošlo mi je za perom da objedinim nauku i bajku, jer suštinski ni jedno ni drugo nije 100% pouzdano, pa sam odabrala ipak da ispričam priču o svakom od šestoro heroja kroz svoje oči, kao da ih pričam upravo sad i ovde. Sa naučne strane, knjiga ima i rečnik manje poznatih stručnih pojmova i reči koje se pominju, ali priče su lake, stvarne, istinske, razumljive. Ne morate da znate šta je to autizam zaista, da biste mogli da razumete ponašanje Mazitue iz priče, niti da poznajete sve posledice cerebralne paralize da biste zavoleli Mišićka. Svrha knjige „6 koraka napred“ je da razumete, zavolite, prepoznate, ne da postanete stručnjak.
- Na kraju svake priče predložena je igra za čitaoca i često celu njegovu porodicu. Кakve su to igre i da li su vam poznata iskustva onih koji su ih igrali? Da li se ukupno uzev deca danas dovoljno igraju?
Da, kao i sama knjiga, tako su i igre nakon svake priče zamišljene za celu porodicu. Pa, kada pročitate priču o Čujani, devojčici koja ne čuje dobro i zbog toga ponekad se oseća uznemireno i ponaša iznenadno čudno, na kraju je igra da uključite glasno televizor, mama da pere sudove, da se čuje i veš-mašina na primer, a da tata iza vrata pokuša nešto da kaže detetu. Zadatak za dete je da oseti kako se Čujana oseća u mnoštvu nerazumljivih i nejasnih zvukova i kakav to unutrašnji nemir može da izazove, kada je konstantno. Ili na primer, nakon priče o Mišićku, dečaku koji je u kolicima, sledi igra – trka sa drugarima ili ukućanima. U ovoj trci dete se kreće pomoću stolice na točkiće, dakle bez svojih nogu, dok su drugi učesnici na svojim nogama. Zadatak je da dete osvesti koliko je lako ili teško biti jednak kada to nisi sa nekim i koliko je snage potrebno Mišićku da postigne isto kao i drugi koji mogu da hodaju i trče.
Suština je da kroz igru i rasterećene aktivnosti, deca uspeju da se na tren poistovete sa decom sa poteškoćama, kako bi putem svog osećaja naučila da razumeju. Ne smemo očekivati da se to desi prirodno, spontano, jer dete nema iskustvo koje imamo mi. Ono ima empatiju, saosećanje i čisto srce i dovoljno je i ovoliko malo da im putem knjige „6 koraka napred“, poklonimo i razumevanje.
Deca u mnogim vrtićima su do sada grupno već isprobala ove igre i zadatke i povratne informacije su ohrabrujuće i šalju poruku da smo na pravom zajedničkom putu.
Ja ne mislim da se deca ne igraju, da su se nekada pre mnogo više igrala i sl. Ja mislim da danas samo imaju znatno više opcija i mogućnosti izbora kako da provedu slobodno vreme i da je do nas, do odraslih odabir vremena kada ćemo im ponuditi te izbore. Mimo toga, deca su deca i pre pedeset godina i danas, sa najvažnijim zadatkom odrastanja, a to je igra.
- Кao osoba koja pomaže deci sa poteškoćama u razvoju, provodi vreme s njima od jutra do mraka i razvija prisniji, prijateljski odnos koji gaji i nakon što se ta misija završi a deca postanu odrasli, šta biste rekli o poteškoćama sa kojima ostatak sveta prihvata junake Vaših priča? Кako njih prevazići i kako napredujemo, koliko smo koraka napravili?
Najkraće, rekla bih da je prihvatanje dvosmerni proces i da koliko svet i društvo imaju kapaciteta da prihvate sebi drugačije, toliko će imati i „kredita“ da njih kao drugačije neko prihvati. Plašimo se nepoznatog, drugačijeg, boljeg, iskrenijeg, glasnijeg – a zapravo se plašimo nas samih. Svi bismo voleli da živimo u boljem svetu, gde su jednakost i jednake šanse imperativ, ali mi u takvom svetu ne živimo. Junaci ove knjige žele da prihvate vrline i mane sveta i čine korake ka tome. Hajde i ti, čitaoče, da svaki dan napraviš korak napred ka kreiranju sveta u kome jednakost jeste podrazumevajuća vrlina.
- Vi ste po profesiji grafički dizajner i ilustrator koji je imao više kolektivnih i nekoliko samostalnih izložbi. U Vašoj biografiji na kraju knjige „6 КORAКA NAPRED“ stoji: „Ovo je prva dečija knjiga koju ilustruje i koja joj je, kao takva, veoma važna, jer je i mama troje dece, od kojih je jedno dete sa invaliditetom. Čitaoci kažu da je zbog topline ilustracija ovo „knjiga koja se miluje“. Po čemu se ove ilustracije razlikuju od Vaših drugih radova? Da li su i one „drugačije bolje“ i na koji način?
Ovo definitivno jeste rad koji je po mnogo čemu drugačiji od mojih dotadašnjih. I ne čudi me jer po prvi put radim nešto što je namenjeno, prvenstveno, deci. Iskustvo koje sam prošla prihvatajući dijagnoze svog sina, nije uticalo samo na moj rad, nego i na moje poimanje života. Кroz profesionalni rad često sam istraživala bizarno, bila inspirisana nadrealnim, spajala nespojivo, a ovog puta sam bila pred zadatkom da predstavim vrlo realne priče i borbe na jedan nežan način. U tom smislu, one mogu biti drugačije bolje jer počivaju na stvarima koje jesam iskusila, koje mi nisu dolazile kao neka romantična inspiracija, već su me oblikovale kroz prihvatanje jedne nove stvarnosti.
- Značaj ilustracija u dečjoj literaturi je veliki. Neretko su upravo one kapija kroz koju deca ulaze u svet literature i ljubavi prema čitanju. Mogu li ilustracije biti i prozor u lične svetove dece koja su junaci ovih priča, put ka upoznavanju tih svetova, razumevanju, prihvatanju, rečju – empatiji?
Ja verujem da mogu. Vrlo je važno da i mi roditelji budemo odgovorni da o ovakvim stvarima pričamo ne samo kada je knjiga ispred nas. Bitno je da deci približimo različitosti i onda kada ih ona prepoznaju u parkiću, u školi, na rođendanima. Tako postajemo inkluzivnije društvo.
- Da li je ova knjiga dečjih priča po Vašem mišljenju namenjena isključivo deci? Кoliko mi odrasli možemo naučiti iz njih i da li je odraslima možda to učenje i neophodnije?
Na žalost, bila sam svedok da su deca uvek pokazivala veću dozu otvorenosti i radoznalosti, one spontane, bez predrasuda. Dok su odrasli ti koji se boje pogrešnih pitanja i reakcija, koji izlaz traže u skretanju pogleda i ignorisanju. Tako da ovakvo štivo može pomoći i odraslima da razumeju. Neznanje rađa mnogo toga lošeg.
- Vaš trud u pogledu razvoja i širenja svesti o, kako ih autorka Jasenka Lazić naziva „drugačije boljoj deci“, među nama „istima“ ne završava se sa angažmanom za ovu knjigu. Na blogu koji ste pokrenuli Mama stena (mamastena.wordpress.com), pružate „podršku i ohrabrenje majkama, kao i porodicama, koje su suočene sa ozbiljnim dijagnozama svoje dece, obično i lošim prognozama, neizvesnosti i strahu za njihovu budućnost“. Кoliko dugo postoji blog i šta možete reći u pogledu koraka koje kao pojedinci, kao roditelji i kao društvo činimo napred ka prihvatanju junaka ovih priča i svih sličnih junaka našeg zajedničkog sveta?
Blog je nastao 2017. godine, posle manje od godinu dana od rođenja našeg Nikole koji nam je život potpuno promenio, u svakom smislu. Osim što sam želela da blog i sve na njemu, bude jedno utočište koje je meni falilo kada sam u bolnici neprestano guglala o nepoznatim dijagnozama, desilo se i to da je na mene pisanje imalo skoro pa terapeutsko dejstvo i da mi je ta jedna zajednica žena sa sličnim borbama, i svi ostali koji su prosto bili zainteresovani da nauče više o prihvatanju, pomogla da se nosim sa izazovima kojih je bilo bezbroj, a koji su tek počinjali.
Ljudi jesu otvoreni za ovakve teme samo ih treba približiti na pravi način. Nažalost, poslednje dve godine nisam aktivna jer je u naš život došla jedna devojčica, pa zbog manjka vremena, ne pišem kao ranije.
- Šta biste poručili čitaocima ove knjige?
Poručila bih da je čitaju otvorenog uma i srca. Ova knjiga vas može učiniti boljom osobom ako joj to dozvolite. Ne ustručavajte se da razgovarate, da pitate, da naglas kažete kada nešto ne razumete ali želite da shvatite. I na kraju, nadam se da ćete u knjizi uživati onoliko koliko sam ja u njenom ilustrovanju.
Delove priča i još detalja o knjizi 6 KORAKA NAPRED možete čuti na predstavljanju u okviru Sajma knjiga u sredu 26. oktobra u 12 sati, sala „Vasko Popa“.
Razgovor vodila: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com
