Lekcije koje sam naučio od svojih roditelja

Svaki dan sa sobom nosi priliku da svesno ili nesvesno i neplanirano uđemo u konflikt, a svaki konflikt nam pruža priliku za lični razvoj.

Još od najmlađih dana izloženost optimalnoj dozi frustracije obezbeđuje normalan razvoj. Tako će beba plačem tražiti majku da zadovolji njenu potrebu za hranom. Ako majka nije tu istoga trenutka, beba će doživeti malu frustraciju, ali će takođe shvatiti da majka nije deo nje, što je jedna od prvih lekcija koje treba uspešno savladati.

Vreme kada dete polazi u vrtić sa sobom nosi nove izazove. Dete naviknuto na sigurnost poznatog okruženja sada treba da prihvati obdanište, kao mesto koje nije sigurno na način na koji je to dom, kao mesto u kome vladaju drugačija pravila, ali koje istovremeno pruža priliku za sticanje novih veština, posebno socijalnih.

Ako dete već nije bilo značajnije izloženo druženju pre ulaska u kolektiv, u vrtiću može doći do prvih neslaganja sa vršnjacima, koja neće biti rešena na, kako je do tada bilo, “roditeljski način”. Dete koje je do sada bilo usredsrđeno na sopstvene potrebe, mora da nauči još jednu važnu lekciju socijalizacije. Kontakt sa drugom decom je prilika da dete uvidi da je u životu potrebno praviti određene kompromise, ako želimo da se slažemo sa drugima. Takođe, dete ima priliku da shvati kako funkcionišu odnosi u grupi i može biti motivisano da se bori za svoje mesto u istoj. Konflikti koje je dete uspešno prevazišlo u prethodnim razvojnim fazama služe kao osnova za savladavanje novih razvojnih faza.

Ono što sledi jeste preporuka uz deo poglavlja iz knjige “Pametno dete – bogato dete” autora Roberta Kiosakija (izdavač Finesa), koji na topao i duhovit način priča o svom iskustvu izloženosti vršnjačkom nasilju u periodu osnovne škole, o lekcijama kojima nas uče roditelji, i možda najvažnije, o tome da krajnosti ne daju prava rešenja.

“Brine me današnji veliki broj porodica s jednim roditeljem. To što sam uz sebe imao i oca i majku bilo je veoma važno za moj razvoj. Na primer, bio sam veći i teži od većine dece i moja mama se uvek pribojavala da ću tu svoju veličinu iskoristiti tako što ću postati siledžija. Stoga je uvek naglašavala da je potrebno da kod sebe razvijem ono što bi ljudi danas nazvali „ženskom stranom”. Kao što rekoh, bila je ljubazna i puna ljubavi i želela je da i ja budem isti takav. I bio sam.

Jednog dana, kad sam u prvom razredu na tromesečju doneo kući izveštaj s ocenama, na njemu je učitelj dopisao: „Robert mora da nauči da se brani. Podseća me na bika Ferdinanda (onog iz priče o snažnom biku koji je, umesto da se bori s toreadorom, seo usred arene i počeo da miriše cveće koje su ovome bacali obožavaoci, a koja je, slučajno, bila jedna od omiljenih priča moje majke, koju mi je često čitala pred spavanje). Svi dečaci se iživljavaju na njemu i maltretiraju ga, mada je Robert mnogo krupniji od svih njih. Kad je moja majka pročitala ovo, bila je zadovoljna. Međutim, kad je moj otac došao kući i pročitao izveštaj, pretvorio se u pobesnelog bika, bez i najmanje sklonosti ka mirisanju cveća: „Šta ovo znači, da te drugi dečaci maltretiraju? Zašto im to dozvoljavaš? Pretvaraš li se ti to u slabića?” rekao je, više primećujući opasku o mom ponašanju nego moje ocene. Kad sam mu objasnio da se samo pridržavam majčinih uputstava, otac se okrenuo prema njoj i rekao: „Mali dečaci su siledžije. Za svu decu je važno da nauče kako da izadu na kraj sa siledžijama. Ako to ne nauče na vreme, onda često i kao odrasli dozvoljavaju da ih drugi maltretiraju. Ljubaznost jeste jedan od načina borbe sa siledžijama, ali isto tako je to i uzvraćanje, ako i kad ljubaznost nije delotvorna”. Okrenuvši se prema meni, otac me upita: „A kako se ti osećaš kad te drugi uzmu na zub?” Briznuvši u plač, odvratio sam: „Grozno. Osećam se bespomoćno i bojim se. Ne želim da idem u školu. Hteo bih da im uzvratim, ali u isto vreme bih. hteo da budem dobar i ponašam se onako kako želite ti i mama. Mrzim da me zovu ‘debeli’ i ‘Dambo’ i da me maltretiraju. A najviše mrzim kad samo stojim i trpim. Stvarno se osećam kao šonja i kukavica. Čak mi se i devojčice smeju zato što samo stojim i plačem”. Moj otac se ponovo okrenuo prema majci i pogledom joj dao do znanja da mu se ne sviđa to što čuje. ,,A šta bi želeo da uradiš?” upitao me je. „Želeo bih da im vraćam”, odvratio sam. „Znam da mogu da ih sredim. Oni su samo male siledžije koje se iskaljuju na drugima, a mene vole da zadirkuju zato što sam najveći u razredu. Svi mi kažu ‘ne udaraj ih jer si veći od njih’ ali ja mrzim to što samo stojim i trpim. Hteo bih da uradim nešto. A oni znaju da im neću ništa i zato me stalno maltretiraju pred svima. Voleo bih da ih dohvatim i izbijem im zube”. „Da se razumemo, neću da ih biješ”, rekao je tiho moj tata. „Ali hoću da im na bilo koji drugi način pokažeš da više ne mogu da se iživljavaju na tebi. Upravo učiš veoma važnu lekciju o samopoštovanju i borbi za svoja prava. Jedino nemoj da ih biješ. Upotrebi svoj um i nađi način da im pokažeš da više ne mogu da se iživljavaju na tebi”. Prestao sam da plačem. Brišući oči, osetio sam kako se u mene polako vraćaju hrabrost i samopoštovanje. Bio sam spreman da se vratim u školu.

Sledećeg dana su moji roditelji bili pozvani da dođu u školu. Učitelj i direktor škole bili su vrlo uznemireni. Ušavši u kancelariju, roditelji su me zatekli kako sedim na stolici u uglu, sav isprskan blatom. „Šta se desilo?” upitao je moj otac pošto je seo.

„Dakle, ne mogu da kažem da dečaci nisu to i zaslužili”, rekao je učitelj. „Znao sam da će se nešto promeniti pošto sam vam napisao ono na Robertovom izveštaju.”

„Da li ih je tukao?” upitao je otac zabrinuto.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana