Ovo nije hvalospev nekom koga više nema. Ovo je tuga jedne devojčice za njenom razrednom.
Zaslužili ste od mene i stih i pesmu, i priču i roman i suzu. Zaslužili ste i svaku moju pročitanu knjigu, i svaki napisan tekst i svu ovu ljubav prema književnosti i prema prosveti, posvećujem Vama.
I prvi dan u Gimnaziji. I prvi dan na Fakultetu. I prvi dan na poslu, i prvo starešinstvo, posvećujem Vama.
Ovo nije hvalospev nekom koga više nema. Ovo je opomena svima koji žele da kažu HVALA i da vide nekog, da ga pozovu. Ne sutra, ni sledeće nedelje, ni kada diplomiraju, ni kada se udaju, nego SADA.
Ovo nije hvalospev nekom koga više nema.
Ovo je tuga jedne devojčice za njenom razrednom.
Ovo je oproštaj jednog malog prosvetara sa svojim velikim UZOROM.
Ovo je ljutnja jedne odrasle osobe što je zakasnila.
I žao mi je što nikada nećete pročitati sve što sam napisala, što nikada nećete videti koliko sam odmakla od one naše ‘Priče o zatrovanom potoku’.
Znate, godine su učinile svoje, pa me više zatrovani potok ne asocira na prirodu, nego na društvo… Možda bi Vas to razočaralo, ali opet, žao mi je što niste upoznali odraslu mene i što nismo popile kafu kao koleginice, a ne kao razredna i učenica.
Žao mi je i što Vas nisam pozvala svakog septembra da Vam čestitam rođendan i svakog marta Dan žena. Žao mi je… jer sam Vas se svakog praznika setila.
Možda da se godine nisu ‘skrolovale’ ovako brzo, da mi nije bilo glupo da pitam nekog za broj. Možda da sam se manje plašila da li ćete me uopšte prepoznati. Možda da nisam čekala savršene uslove.
Žao mi je što već 10 godina PLANIRAMO da vas iznenadimo. Mi, vaše učenice. I da bar nismo svaki put kada se vidimo pitale ‘kad ćemo kod razredne?’ I da smo bar jednom rekle ‘sada’… i da bar nismo čekale da položimo vozački, pa da popravimo 4 iz srpskog, da prođe prijemni, pa da prođe prvi ispit, pa onda da očistimo godinu, pa na leto ćemo, pa čim diplomiramo. I u želji da upoznate što bolju verziju odraslih nas, ostale smo za Vas one dve male devojčice. A nama je ostalo ‘žao mi je’ i ‘da bar’ …
Ali ja ću Vas pamtiti… onako veliku i pravičnu, nasmejanu i ljutu, u malom, crvenom pežou, kose sakupljene u punđu punu ukosnica, kako šaljivo preti čuvenim Mirkom Pamtićem (Mirko za mir i Pamtić da zapamtimo).
Autor: Nataša Grbović, pedagog
Izvor: Faktor
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Vi očigledno ne znate šta znači biti razredni starešina!
„Dobro veče!“ Milena pozdravi prisutne roditelje i produži prema katedri. „Jeste dobro?“ „Kako ko!“ nervozno odgovori Ivanova mama. Milena je naučila da se ponekad napravi da nije čula neki komentar...
Ako dete računa na prste, to je znak visoke inteligencije, kažu naučnici
Znate li da i odrasli ponekad računaju na prste? Prema naučnicima, to je znak visoke inteligencije. A ako dete reši zadatak računajući na prste, to znači bolje opaža. Korišćenje ruku...
Premijerka o ukidanju đačkih knjižica: Odlično pitanje, razgovaraću o tome s ministrom Ružićem
Premijerka Ana Brnabić govorila je za portal obrazovanje.srbijadanas.com i tom prilikom izjavila da treba razmišljati o ukidanju đačkih knjižica. – Nisam razmišljala o tome, ali je odlično pitanje, pre svega...
Od ponedeljka sve škole nastavu izvode u učionici ili kombinovano
Naredne nedelje neće biti lokalnih samouprava u kojima će škole kompletno raditi po onlajn sistemu, saopštilo je danas Ministarstvo prosvete. Tim za praćenje i koordinisanje primene preventivnih mera u radu...
Nema komentara.