Ljubav prema prosveti dugujem Vama

Ovo nije hvalospev nekom koga više nema. Ovo je tuga jedne devojčice za njenom razrednom.

Zaslužili ste od mene i stih i pesmu, i priču i roman i suzu. Zaslužili ste i svaku moju pročitanu knjigu, i svaki napisan tekst i svu ovu ljubav prema književnosti i prema prosveti, posvećujem Vama.

I prvi dan u Gimnaziji. I prvi dan na Fakultetu. I prvi dan na poslu, i prvo starešinstvo, posvećujem Vama.

Ovo nije hvalospev nekom koga više nema. Ovo je opomena svima koji žele da kažu HVALA i da vide nekog, da ga pozovu. Ne sutra, ni sledeće nedelje, ni kada diplomiraju, ni kada se udaju, nego SADA.

Ovo nije hvalospev nekom koga više nema.
Ovo je tuga jedne devojčice za njenom razrednom.
Ovo je oproštaj jednog malog prosvetara sa svojim velikim UZOROM.
Ovo je ljutnja jedne odrasle osobe što je zakasnila.

I žao mi je što nikada nećete pročitati sve što sam napisala, što nikada nećete videti koliko sam odmakla od one naše ‘Priče o zatrovanom potoku’.
Znate, godine su učinile svoje, pa me više zatrovani potok ne asocira na prirodu, nego na društvo… Možda bi Vas to razočaralo, ali opet, žao mi je što niste upoznali odraslu mene i što nismo popile kafu kao koleginice, a ne kao razredna i učenica.

Žao mi je i što Vas nisam pozvala svakog septembra da Vam čestitam rođendan i svakog marta Dan žena. Žao mi je… jer sam Vas se svakog praznika setila.

Možda da se godine nisu ‘skrolovale’ ovako brzo, da mi nije bilo glupo da pitam nekog za broj. Možda da sam se manje plašila da li ćete me uopšte prepoznati. Možda da nisam čekala savršene uslove.

Žao mi je što već 10 godina PLANIRAMO da vas iznenadimo. Mi, vaše učenice. I da bar nismo svaki put kada se vidimo pitale ‘kad ćemo kod razredne?’ I da smo bar jednom rekle ‘sada’… i da bar nismo čekale da položimo vozački, pa da popravimo 4 iz srpskog, da prođe prijemni, pa da prođe prvi ispit, pa onda da očistimo godinu, pa na leto ćemo, pa čim diplomiramo. I u želji da upoznate što bolju verziju odraslih nas, ostale smo za Vas one dve male devojčice. A nama je ostalo ‘žao mi je’ i ‘da bar’ …

Ali ja ću Vas pamtiti… onako veliku i pravičnu, nasmejanu i ljutu, u malom, crvenom pežou, kose sakupljene u punđu punu ukosnica, kako šaljivo preti čuvenim Mirkom Pamtićem (Mirko za mir i Pamtić da zapamtimo).

Autor: Nataša Grbović, pedagog

Izvor: Faktor

Podeli tekst: