Bog ne može da bude svuda, pa je zato stvorio majke.
– jevrejska poslovica
Najstarija profesija na svetu je materinstvo, a ne ono drugo. Prosto mora da jeste, pa zar ne?
To je takođe najčasnija i najpočasnija profesija. Možda zato majke, uz decu i genije, prati tako loša fama. Možda smo prosto pomalo zaplašeni pred njima. Ukorenjene predrasude o majkama po brojnosti nadmašuju one o genijima i deci.
Te predrasude su toliko komične da bi zbilja bile vrlo zabavne samo da im posledice nisu tako strašne.
Najveća predrasuda o majkama glasi da se njima ne sme verovati da će poznavati ili razumeti svoje dete jer su s njim suviše emotivno povezane.
Samo su „profesionalno osposobljeni“ ljudi sposobni da poznaju ili shvataju decu.
Ako je to tako, onda je svakako život naše dece suviše važan da bismo ih ostavili u rukama majki.
E pa, to je samo predrasuda.
Stvarnost je da majke o svojoj deci znaju više nego iko živi, a do pre dvestotinak godina one su bile i jedine koje su uopšte išta znale o deci.
Bez pomoći jednog jedinog učitelja, akušera, pedijatra, dečjeg psihologa, dečjeg psihijatra ili stručnjaka za učenje čitanja majke su uspele da nas dovedu od pleistocenskih pećina u kojima je živeo preistorijski čovek pa sve do doba koje je prikladno nazvano doba racionalizma.
Mi profesionaci, koji smo i sami imali svoje doba racionalizma i koji smo otprilike u to vreme počeli da preu-zimamo decu u svoje ruke, uspeli smo da nas dovedemo (doslovno preko noći ako se meri geološkim vremenom) od racionalizma pa do atomskog doba.
O toj mrvici napretka, podložnoj preispitivanjima, trebalo bi svi da razmislimo.
Problem je u tome što većina profesionalaca nema poverenja u sposobnost roditelja da se bave svojom decom.
Među profesionalcima koji se bave majkama i decom vlada jedan neizrečeni zakon, kome niko nikoga nije učio, a koji glasi: „Sve su majke glupe i nespremne na istinu.“ Niko to nikada ne kaže, ali to je zakon koji zbilja vlada. Najbliže tome što ćete čuti da se glasno izgovara biće ona često ponavljana tvrdnja: „Podizanje dece je suviše važno da bi se prepustilo majkama.“
Istina je zapravo da je podizanje dece suviše važno da bi bilo prepušteno ikome drugom osim majkama i očevima.
Mene su zaista same majke naučile jednoj apsolutnoj istini, a to je da majke o svojoj deci znaju više nego iko drugi na svetu.
Bilo je potrebno da iz dana u dan živim s hiljadama majki da bih naučio tu istinu.
Ukorenjene predrasude zaista su moćne.
Među tim hiljadama nenadmašnih majki upoznali smo i neke lenje, lude, sebične majke, samo što smo upoznali mnogo manje lenjih, ludih, sebičnih majki nego lenjih, ludih, sebičnih pripadnika bilo koje druge nama poznate grupe ljudi. Čini nam se sasvim pošteno da dodamo još kako smo imali tu povlasticu da upoznamo neke zbilja veličanstvene grupe ljudi.
Problem je u tome što su se profesionalci toliko dugo siledžijski odnosili prema majkama da su ih doveli u opasnost da budu silom odučene od svog instinktivnog i intuitivnog ponašanja prema rođenoj deci.
Majka pročita u ženskom časopisu članak nekog stručnjaka s akademskom titulom (najčešće muškarca), koji u suštini kaže: „Batina je iz raja izašla.“ U nastavku sledi da je čvrsta ruka neophodna i da ništa kao dobro staro lupanje po guzi, primenjivano često i izdašno, neće tako dovesti dete u red i sprečiti ga da postane razmaženo.
Majka kaže sebi: „Meni ovo ne zvuči kako treba, ali ja sam samo majka, a on je priznati stručnjak.“
Ja sam samo majka. Samo majka?
Majka ne počinje zapravo redovno da lupa svoje dete po guzi, ali je to ipak zabrinjava.
Nedugo posle toga pročita drugi članak u drugom ženskom časopisu, koji je napisao neki drugi stručnjak (ovaj je pritom i neženja). Problem je u tome što ovaj kaže:
„Nikada, nikada nemojte ni prstom da pipnete svoje dete jer će to razrušiti njegovu malenu psihu i ono će vas, kad odraste, mrzeti kao najgoreg neprijatelja.“
Šta sad, dođavola, majka treba da radi?
Dobila je dva oprečna naređenja od dvojice stručnjaka. Štaviše, njih su obojica svoje doktorske disertacije odbranili na čuvenim univerzitetima.
Majka kaže sebi: „Ni ovo mi ne zvuči kako treba, ali šta da radim? Ja sam samo majka.“
Samo majka?
Jedna stara španska poslovica kaže: „Jedan gram materinstva vredi koliko kilogram sveštenstva.“
Ili učenog akademskog trabunjanja. Šta, dakle, majka treba da radi?
Pošteno pitanje. Ja u stvari ne znam, ali gajim vrlo snažnu slutnju da kada bi sve majke zaboravile sve savete svih profesionalaca (pa među njima i ovoga koji je napisao ovu knjigu), i kad god se ovo konkretno pitanje postavi prešle na sledeći postupak, gotovo uvek bi postupile ispravno.
Ako bi svaki put kad je obuzme snažno osećanje da treba da ispraši svoje dete po turu, šta god ko o tome govorio, uzela i isprašila ga, i ako bi svaki put kad je obuzme snažno osećanje da treba svoje dete da zagrli i pokaže mu ljubav, šta god ko govorio o tome, uzela i zagrlila ga, mislim da bi u devedeset devet odsto slučajeva bila potpuno u pravu, a ne znam nijednog profesionalnog stručnjaka za decu, ubrajajući među njih i sebe samog, koji su u pravu u devedeset devet odsto slučajeva u vezi s bilo čim.
Dečji problem nisu majke – majke su rešenje dečjih problema.
Stručnjaci koji se bave decom veruju da su majke problem i, barem u ovome, stručnjaci greše.
Razmotrimo najosnovniju predrasudu: problem je s majkama u tome što su one emotivno vezane za svoje dete.
Zastanimo za trenutak i zamislimo svet u kome majke nisu emotivno vezane za svoju decu.
Kakav bi to svet bio?
