Prodica je, devedesetih godina prošlog veka ušla u duhovnu i moralnu krizu jer su deca „zagospodarila” roditeljima, vaspitačima i nastavnicima. „Plišana” porodica je stvorila „plišani” vrtić i „plišanu” školu.
Danas se svi bave posledicama i popravljanjem vrtića, škole, roditelja i deteta. Zašto se sve to dogodilo, kako da se stvari promene i šta da radi roditelj koji oseća kako mu svaki autoritet nad detetom polako klizi iz ruku, za Zelenu učionicu govori Milica Novković, profesor u penziji i autor knjiga „Porodični bukvar” i „Bitka ljubavi”.
Po Vašem mišljenju, koji su najveći problemi danas, kada je u pitanju odnos roditelj – dete?
Ako pažljivo analiziramo probleme u odnosima između dece i roditelja danas, videćemo da su, na svakom uzrastu deteta, problemi formalno različiti ali predvidivi, jer su posledica „plišanog” vaspitanja. Ako osmotrite decu vrtićkog uzrasta, uočljivi su sledeći problemi: dete neće da jede, da spava na vreme, da spava u svom krevetu, da posluša, da pokupi igračke, da se samo obuče, da s radošću ide u vrtić, teško ga je odvojiti od crtaća i igrica, ne ume samo da se zaigra.
Roditelji su postali „loše sluge” a deca „loši gospodari”. Polako se topi prirodni autoritet roditelja. Svađe među supružnicima polako uzrastaju, optuživanja su neminovnost jer niko ne prepoznaje otkud toliko problema u vaspitanju dece koje je do skoro bilo lako i nekako spontano.
Kada dete krene u školu odnosi se pogoršavaju jer dete neće da uči, ne voli školu, lenjo je i u kući i u školi, a ekran i telefon su mu vaspitač jači od roditelja. Roditelji su umorni od pokušavanja da vaspitaju decu da budu vredna, poslušna, da poštuju odrasle, da vole vrtić, školu, da su miroljubiva… Naprotiv, rezultati su potpuno suprotni idealima koje je svaki roditelj postavio kao cilj kada je na dar dobio dete. Savremeno dete je pohlepno, agresivno ili autoagresivno, lenjo fizički i duhovno, preterano nemirno, tvrdoglavo ili bezvoljno. Savršen je imitator svega čemu ga uče negativni sadržaji elektronskih medija, a koji su u potpunoj suprotnosti sa početnim idealima roditelja. Roditelji ulaze ili u osećanje krivice i nemoći ili jednostavno dižu ruke i puštaju da život sve uredi. Kada je plišano vaspitanje smenilo tradicionalno, kada je nagrađivanje i oduzimanje nagrade proglašeno ljubavlju, kada je ljubav postalo ne postavljati deci granice i pravila, odnosi u porodici su narušeni a problem se umnožavaju…
Šta je uticalo na to što su roditelji danas mnogo popustljiviji nego što je to bio slučaj sa starijim generacijama?
Nisu roditelji popustljivi zato što žele da im deca budu nevaspitana i neposlušna. Svaki roditelj želi da od deteta napravi dobrog čoveka, prepunog ljubavi prema radu, drugim ljudima, prema školi. Da, to žele svi, ali na kraju gotovo svi postaju popustljivi, čak i oni koji su bili zagovornici pruta i pokušali da decu silom nateraju na poslušnost. Pa zašto su popustljivi i da li je to popustljivost ili nemoć?
Ako mladi roditelj prihvati vaspitanje uz pomoć nagrada i kazni, misleći da je to jedina opcija, dobiće pohlepno dete. Pohlepno dete vrlo brzo shvati princip ucene i samo okrene ploču: „Ako ti misliš da ti ja… onda mi kupi, uradi, dozvoli…”, reći će dete roditelju… Tog trenutka oni postaju vaspitači, a roditelji vaspitanici. Dete je sebi odredilo vrh porodične piramide sa kojeg traži, milom ili silom, ispunjavanje svega čemu ga uče ekran ili vršnjaci.
Moderni roditelji znaju da to nije dobro i posegnuli bi i posežu za štapom, uprkos svim zabranama, ali strah od kazne, od mogućeg oduzimanja dece, kojom preti društvo, blokira ih i popuštaju dečjim hirovima. Mnogi odustaju od želje za bilo kakvim vaspitanjem jer sve češće ni nagrađivanje više ne pokreće decu na rad i poslušnost. Takvo pohlepno i agresivno dete, društveno podržano (zna da može da prijavi svog roditelja ako se dečja prava ne poštuju na zakonom propisan način), postaje nasilno, lenjo i tvrdoglavo, istrajava u tome da ostane u ulozi gospodara. Dakle, ne radi se o popustljivosti zbog nezainteresovanosti za svoje dete. Popustljivost je odraz nemoći roditelja da prepozna prave uzročnike problema, otkloni ih i sebe i dete izvede na put ljubavi. Kada se umore od ispravljanja posledica, postaju popustljivi, mada negde duboko u sebi znaju da će to doneti nove, snažnije probleme.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Zašto deca odrastaju u zavisnike? Zato što je roditeljima tako lakše!
Piše: Mirko Mitrović, Prvi put s ocem U jednom kampu za borbu protiv narkomanije u kom sam nekada davno volontirao, desila se jedna bizarna situacija. Pošto je obavljen prijem novog...
“Ne plači, nije ti ništa” i druge fraze: Kako da odgajate hrabro dete?
Padovi, udarci, poneka polomljena kost i posekotina, sve su to "normalne" pojave koje prate odrastanje dece. Od toga kako vi reagujete u ovim situacijama, zavisi u kakvog će čoveka vaš...
Ena Rajić: nije toliko stvar u klincima, koliko u društvu u kojemu rastu i obitelji u kojoj se odgajaju
Ena Rajić je psiholog i autorka knjige "U potrazi za autentičnom snagom". Od 2014. godine pokrenula je vlastiti YouTube kanal, koji je prevenstveno imao motivacijsku ulogu. Kasnije, okreće se produkciji...
Vladeta Jerotić: Zašto dete uvek radi ono što mu je zabranjeno
„Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli, recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da izađem, a imaš...
Postovani,
na dva mesta u ovom tekstu
https://www.detinjarije.com/milica-novkovic-dete-ne-slusa-roditelja-zasto-bi-slusalo-nastavnika/
navodite pogresan link za sajt Porodicni bukvar koji se zavresava sa .com umesto sa .org, pa nas baca na neku kinesku stranicu (pojma nemam kako..).
Jednom je link u tekstu, a jednom na kraju teksta (ispod postpisa)
Molim vas ako mozete to ispravite, nije tesko, a znam puno ljudi koji ga seruju i komentarisu da su linkovi pogresni.
unapred hvala
pozdrav,
Sladjana