Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere…
…a doktora, psihoterapeuta, koji se usudio da kaže nešto suprotno aktuelnom trendu politički korektnog dušebrižništva, besomučno stavljaju na stub srama, vređajući ga na sve moguće načine, što prilično govori ne samo o društvenoj klimi nenaviknutoj na disonantnost, nego i o dubokoj agresiji onih koji se bore protiv agresije.
Razlika između nasilja nad decom i fizičkog kažnjavanja, to jest onoga što se u narodu zove „batine“, to jest ćuška ili šljepka po guzi, svakako da postoji, i teško da se u tome ne prepoznaje drastična razlika. Sa druge strane, teško će i jedan zakon uspeti da spreči roditelja da svoje dete vaspitava na „starinski“ način, osim ako ova halabuka oko novog zakona sve više izgleda kao projekcija budućnosti u kojoj deca neće pripadati roditeljima, nego državi.
Kad sam ja bila mala, mama me je bila varjačom, tako da se uvek ispostavljalo da me nije tukla mama, nego varjača. Iskreno priznajem da sam i ja moju ćerku kad je bila mala, doduše retko, udarila po guzi. Da li me to čini nasilnikom i neodgovornim roditeljem? U svakom slučaju me čini manjim folirantom od onih koji se ovih dana javno zaklinju da svoje dete nikada nisu udarili, i da je udarac po guzi nedopustivi zločin.
Mnogo je veći zločin govoriti detetu ružne reči, govoriti mu da je nesposobno, glupo i da od njega nikada ništa neće biti, mnogo je veći zločin svađa roditelja pred decom, psovanje, nedoslednost i nedostatak moralnih vrednosti. Batina nije iz raja izašla, ali sigurno da iz raja nije izašao ni koncept da je deci sve dozvoljeno. Deca moraju da znaju za granice, deca moraju da se vaspitaju i mora da im se usadi pristojno ponašanje.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Razbijena čaša, prolivena voda – to je detetovo životno iskustvo!
Preterana briga, perfekcionizam, želja da kontrolišete detetovu sudbinu i upravljate njome – ometaju detetovu...
Kako uzgajamo male narcise: Preterane pohvale stvaraju iluziju superiornosti
Piše. Sanja Dutina Dragović Na samopouzdanje utiču geni koje nasleđujemo od roditelja, zaključak je blizanačkih studija. Međutim, nikako ne treba zanemariti uticaj sredine u kojoj dete odrasta – stil roditeljstva,...
Ranko Rajović: Usadite deci svest da ne mogu biti kriva zbog postupaka odraslih
Da li je ćutanje zlato? Zašto deca najčešće nemaju adekvatan mehanizam odbrane? Jedna specifična funkcija mozga kod dece i adolescenata ih čini ranjivim posebno u komunikaciji sa odraslim osobama. Davno...
Posle nasilja ili zlostavljanja: Uputstvo za upotrebu razgovora sa detetom
Piše: Snežana Golić, pedagog Razgovor zahteva, pre svega, razumevanje. Da bismo razumeli šta nam neko govori, moramo biti onaj tas koji drži ravnotežu, a ne praviti još veću emotivnu ...
Tako je. Premudar tekst. Svaka čast!
Šteta što neće dosegnuti do pravog broja ljudi… Ovo treba govoriti u uvodu svake informativne emisije na RTS, stalno, kao desetogodisnji plan!
A sta je nasilje nad decom. U Britaniji i Kanada je lepo definisano. I sam prof Milivojevic kaze da je to odmereni udatrac dlanom po guzi a ne samar niti udarac necim (varjacom na primer). To sto je dozvoljeno da se odmereno sljepne rukom nije ulaznica za batinanje kako , na zalost, neki smatraju. I najmamnja povreda deteta je krivicno delo, zakljucak je i pravnika koji su protiv promene zakona i samo insistiraju na doslednoj primeni postojecih zakona. Ne moze se desiti da dete i sa modricama prodje kao normalna stvar!!
Ovde nisu problem batine, vec kako kaze poof Bobic Mojsilovic , uopste pitanje vaspitanje dece… Ja cak mislim da mozda i nije bitno kako ga vaspitate , dete ne odskace daleko od roditelja…druzite se sa njim upoznajte se , igrajte se, “svadjajte se”,jurite se, budite detetov najbolji sagovornik…to ce dete pamtiti i usput uciti sta treba sta ne treba i kako treba….biti uz dete kad god mozete,to je uspeh ili barem pola..
Prvo ovaj tekst sam već pročitala prošle godine kada je ova tema u vezi zakona o kažnjavanju dece zapravo bila aktuelna. Dodavanje dve rečenice o užasnim ubistvima žena koja su se desila i u nastavku recikliranje članka o deci, praveći se da između te dve stvari je ružno i u najmanju ruku predstavlja manjak poštovanja prema žrtvama zaista brutalnih ubistava.
Drugo, ”doktora, psihoterapeuta koji se usudio da kaže suprotno od generalnog gledišta” ne napadaju sa svih strana i ne utrkuju se da ga vređaju. Naprotiv, ako niko nije primetio dominatno (poražavajuće) mišljenje naroda je da je fizičko kažnjavanje ok, dakle ”doktor, psihoterapeut” zauzima u narodu šire popularno stanovište, ljudi koji govore suprotno su izloženi kritici, vređanju, napadima tipa ”koliko ti dece imaš, kakva su tvoja deca, ovi naučnici da se jave kad budu imali decu i da pokažu rezultate, šta me briga šta ovaj kao naučnik priča ja valjda znam, tako se to uvek radilo” i sve i svašta. Možda najmanji problem je automatsko diskreditovanje i omalovažavanje struke svih pedagoga i psihologa koji su se javili sa oprečnim stavovima. Pri tom, su to struke koje se zapravo bave, naučno, metodološki psihološkim razvojem i dobrobiti deteta, vaspitanjem i njegovim metodama. Ali šta oni znaju, to je samo njihova struka. ”Doktor (opste prakse), psihoterapeut”je super prošao zbog ovoga, evo drži već 3-4 tribinu na kojoj zagovara telesno kažnjavanje na kojima uredno naplaćuje ulaz i prodaje svoje knjige. Čega je verujem i autorka svesna.
Treće, izuzetno je naivno i ružno ”gradirati” ozbiljnost zlostavljanja i zanemarivanja dece. Svaka vrsta zlostavljanja i zanemarivanja deteta je loša i ne treba da se dešava, tačka. Nedoslednost i nemanje granica i pravila su jednako detrimentalni za dete kao i preterana rigidnost i strogoća, ispoljavanja su različita jer su i postupci na različitim polovima iste dimenzije ali je amplituda ista. ”Nema” i ”ne može” su svakodnevno korišćenje od strane 99% roditelja, naročito u Srbiji, ne znam među kojim magičnim prebogatim porodicama se krećete. Svako ko je ikad znao bilo kog roditelja je čuo ove reči bar 100 puta. Ne pada mi na pamet da krivim dete što nije naučilo stvari u školi jer su mu nastavnici lenji i arogantni. Ne pada mi na pamet da usađujem detetu ideju da su profesori nepogrešivi bogovi jer to nisu, često su nesposobni i često se izživljavaju na deci, da ne pominjem pedofiliju i stvarno ne bih da bilo koje dete odraste sa idejom da postoji bilo koji odrasli kojeg mora bespogovorno da sluša, a PISA nam dovoljno govori o njihovom učinku. Dete nije krivo što mu profesor ne radi svoj posao. Nasilje nad decom ima razne oblike: emocionalno, fizičko, psihičko, seksualno i zanemarivanje. SVE je to nasilje i sve je jednako loše.
”Nasilje prema deci je, naravno, jezivo i nedopustivo, ali nasilje prema deci je samo jedna od faseta nasilja koje se neprestano promoviše u medijima.” ova rečenica nema nikakvog smisla.
Ne bavimo se spuštanjem granice za seksualni pristanak u drugim državama jer se dešava u drugim državama, mi nemamo uticaj na donošenje i menjanje zakona u drugim državama. I te kako smo zainteresovani za seksualno zlostavljanje dece, kako u Srbiji svaka 3 devojčica i svaki 5 dečak budu seksualno zlostavljani. Incest trauma centar i saradnici mnogo rade u ovoj sferi konstantno, ali to trenutno nije tema. Nasiljem se obično bavimo po segmentima (prema podeli vrsta nasilja) jer je nasilje nad decom jako kompleksna tema i različiti oblici zahtevaju različite intervencije, isto kao što i različite vrste problema, bolesti ili poremećaja zahtevaju isto.
Potpuno se slažem da decu treba ponekad blago fizički kažnjavati kada zasluže, ali je vaš argument očajan jer se svodi na “ima i gorih stvari”. To je slično opravdavanju nekoga koji vam je ključevima izgrebao auto jer postoje mnogo gori ljudi kao npr. ubice, silovatelji, ratni zločinci i palikuće. Ludost, i glupost. Pravi argument je nešto potpuno drugo, ali bi bilo čudno da u komentaru pišem članak koji je gospoja trebalo da napiše.
Isfrustrirana osoba površnog viđenja svijeta, života i kreacije pohlepnost za autoritetom i pažnjom.
Jadan ti.
Da “Edukativne cuske”imju pravi ucinak pokazacu na svom primeru.kao samohrana majka mislila sam da moram biti stroza u nedostatku prisustva oca.Pa sam svom sinu za sve vreme podizanja podelila TRI cuske.Danas kada je on porodican i kada on ima svoje dete na pomen “Moga greha ” ON mi izjavljuje :”ALI MAMA JA SAM IH ZASLUZIO “Znaci ucikovite ili ne?i od deteta takodje zavisi.