Piše: Jasmina Jovanović
Između pakovanja i raspakivanja
Dok pokušavam da život četvoročlane porodice suzim na samo tri kofera, jednu torbu i dva ranca, tešim se kako Borhes garant nije imao decu… A, i ako ih je imao, bio im je otac, zar ne, a ne majka. Kakav mudar zaključak… Jer, samo majka zna da, ako na letovanje ponese iglu i konac – neće joj trebati, a ako li ne ponese, sigurno će joj zatrebati…i zato ostavljam silne pare u apoteci, da sve ponesem i da mi ne zatreba.
Radujem se svakom putovanju sve do par dana pred put. Onda mi se već više i ne ide, kad pomislim na sve što treba poneti …mrzim pakovanja i raspakivanja. Mrzim čekanje da se krene, pravljenje sendviča i dečja pitanja na svakom stajalištu: „Da li smo stigli?“ A onda stignemo i sve to što mrzim, ja zaboravim. Taman kada se naviknemo na sve promene, novitete, slavine, kasirke, novi krevet, put do našeg privremenog doma, opet je na redu pakovanje, sendviči i neizvesnost. I, naravno, žal za morem…
Plavetnilo sve leči
Posle dvanaest sati pokušavanja da zaspim u sedećem položaju, kažem sebi kako nije pravedno što neke zemlje imaju nekoliko mora, a neke nijedno. I nije u redu što su ove što imaju mora tako daleko od ovih drugih. I još na tu muku svi pohrle u te morske zemlje, a carinici i graničari tih zemalja otišli takođe na more, pa mi kojima je Panonsko more presušilo, čamimo po par sati dok nas ne puste.
U toj putnoj agoniji ja se mnogo iznerviram, toliko da mi je onda još draže kad konačno vidim to daleko more… Onda mi nije ništa. Kad mi deca zaskiče od radosti pred velikim plavetnilom, ja se ne ljutim što moram ponovo da ribam kupatilo, ne… ja sva srećna otrčim da kupim egzotičnu sonu kiselinu po isto tako egzotičnoj ceni, i ostala sredstva za ribanje. Uopšte ne razmišljam da li u toj klimi koja će nas hladiti boravi koksaki virus ili neka slična poganština. Kad je zadnji put opran filter od klime – koga to još zanima? Tiganj sa oguljenim teflonskim dnom (pošto svi znamo da je oguljeni teflon kancerogen) neće biti nikakva prepreka za palačinke ako ih moja deca budu želela. Ja zaboravim na sve kad me konačno puste čika graničari, i na tom moru budem supermama kojoj deca nekad legnu i neopranih zuba, musava od eurokrema, zaspe u šorcu u kome su provela dan ili zagrle koficu koja je ceo dan bila u pesku i ostavlja putokaze na posteljini… Sva pravila su prekršena..
