Sve je svejedno, osim kad nije..
Sutradan, mi se evakuišemo daleko, tamo gde na plaži nema uzvika: „Zveže krofni!“ Nas četvoro, izbeglice iz besmisla, smo došli da se odmorimo i radićemo na tome, pa makar pešačili duže nego što smo mislili.
Na udaljenoj plažici, par Grka pobeglih od mravinjaka velike plaže čavrlja na stranom nam jeziku, i upotpunjuju nam egzotični osećaj da smo daleko, daleko od kolotečine zvane Zaradi, spavaj, jedi. Posle nekoliko skoro istovetnih dana shvatam da je i ovo kolotečina. Mora se jesti, spavati, umesto posla ide se na kupanje, uveče u šetnju, upoznale su nas komšije i kasirke i konobari… Isprobali smo sve plaže, ukuse sladoleda, islikali sva mesta. I opet je stiglo ono moje omiljeno – pakovanje, sa tom razlikom što je sad sve bilo ili prljavo ili nesvrstano, i graničari su me sada još više nervirali, jer je letovanje bilo završeno.
Setim se Andrića i reči u koje kao mlađa nisam verovala, a sad shvatam istinitost:
„Obiđi zemlje i gradove, putuj, plovi, leti, upoznaj i prouči sve što svet pruža, živa bića, rude, biljke, mora, planine, ljude, običaje, govore. Troši se, daj i uzimaj, ne štedeći ni sebe ni druge, da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi rođeni sa malo više sreće naučili na samom početku – sve je to jedno, sve je svejedno…“
Samo, Andrić nije znao da ima nas koji bismo između najsrećnije stalnosti i promena uvek izabrali promene…
