Pokrijem ih tako iznurene, ali srećne, i nastavim da uživam u toj anarhiji na koju kod kuće i ne pomišljam. Odem na terasu sa pogledom na penušave talase i sedim u mraku uživajući u činjenici da sutra ne idem na posao, da ne moram da kuvam ako me mrzi, da neću sresti nikog poznatog, da neću nigde čuti da li je formirana vlada u Srbiji, da neću čekati gradski autobus, da ovde ne može da mi stigne nijedan račun, da me neće zvati ni iz jedne agencije za ispitivanje javnog mnjenja… Sladim se bekstvom iz stvarnosti, i dok sa mužem pijuckam belo vino na toj romantičnoj terasi pod pergolom ljubičastog klematisa, zaboravljam i sve što sam mu ikada zamerila, jer on je tog trenutka gospodin Savršeni…
Neuspeli beg?
Pitam se moramo li da odemo tako daleko i toliko da platimo da bismo doživeli taj trenutak? Da li ovim ljudima pored mora dosadi more? Možda bi oni pali u nesvest da vide Zlatibor, Njujork, ili bilo šta drugačije, i tamo doživeli neki sličan trenutak… Postavljam sebi tako bezbroj dokonih pitanja, ne znajući da će me već koliko sutra stvarnost posetiti u nekoliko navrata. Kasirka u pekari će mi na pitanje postavljeno na engleskom iznenaditi odgovorom na srpskom jeziku: „8 evra!“ Kao prvo, kako sve ovo košta osam evra, a kao drugo, zašto ona zna srpski? Njen primer slediće svi ostali u tom malom gradiću na Egejskom moru. Na moj užas, naravno, jer ja sam ovde pobegla od svega poznatog, pa čak i od jezika.
Konobar koji stoji ponosno pored table na kojoj piše ćirilicom: „Govori srpski da te dobar konobar razume“ ne zna za moj užas. Kolporter na plaži koji viče: „Srpske novineeee!“ Zemljaci oko nas koji kupuju srpske novine i naglas komentarišu raspodelu ministarskih fotelja, bus plus kontrolore, i slab prinos pšenice usled suše… Na ivici suza pitam svog gospodina Savršenog: „Ko je pustio ove ljude na letovanje? Zar je ovaj svet došao ovako daleko da opet priča o skupštini?“
