„Na popravni bi palo nas deset iz odeljenja“: Violeta Babić o tome kako je izgledalo školovanje pre pola veka

U diskusiji na našoj Fejsbuk strani povodom teksta Poklanjanje ocena u Srbiji: “Mi nemamo dete koje ima ocenu ispod trojke”, Violeta Babić, pisac, lektor i profesor, napisala je detaljne i veoma ilustrativne komentare o tome kako je izgledalo školovanje pre pola veka u Beogradu. Prenosimo ih u celosti:

„Završila sam osnovnu školu 1968. Tada, a i ranije, padalo se na popravni iz jednog ili dva predmeta, i to bi ponekad palo nas deset iz odeljenja, bez pardona, ponavljao se razred zbog tri jedinice, a i onda ako ne položite jedan od ona dva predmeta iz kojih ste pali na popravni. Ponavljalo se i u gimnaziji. Niko nije ni pomišljao da vas pusti jer ste drugi predmet položili, a prvi baš i niste spremili. Nisi položio popravni – ponavljaš razred. Avgust je bio bauk za one koji padnu na popravni. Učilo se bogami vredno celog leta. Dobro smo pazili šta radimo jer se lako moglo desiti da izgubimo godinu zbog malog propusta u učenju.

Bilo je, svakako, i poklanjanja ocena, sećam se i toga i takvih, ali smo te, kojima je poklanjana ocena na kraju godine, smatrali budalama i slabićima, prezirali smo roditelje koji vise u školi i moljakaju da ih primi nastavnik matematike. Nismo voleli da budemo takvi, nismo hteli da nam majka ide u školu. Znalo se tada ko je dobar, a ko loš đak.

A nije bilo strašno ni ako si loš. Pomagali smo takvima da poprave ocenu, molili nastavnicu da ih pita. Ponavljače smo primali u odeljenje kao da i nisu godinu stariji. Bili su isti ko i mi. A bilo je vukovaca, odličnih i jakih vrlodobrih. I svi ti su bili pravi vukovci, pravi odlični i izuzetni vrlodobri đaci.

Tad se, u stvari, znalo za red. Nastavnik je imao pravo da izbaci sa časa onog koji smeta, da ti da jedinicu ako nemaš domaći, da pozove roditelja na razgovor ako ne učiš ili pak bleneš kroz prozor dok predaje, a išli smo kod direktora za najmanju grešku. Dobijali smo ukore i zbog toga nas je posle mnogo bilo sramota, nismo smeli ocu i majci da kažemo da smo recimo pobegli s časa, i to celo odeljenje, ali bi razredna odmah rekla našima. Kad zazvoni fiksni telefon, tresle su se gaće. A sada! Svi vukovci, a roditelji im gori od onih ponavljača iz mog vremena.“

Na pitanje jedne drugih čitalaca teksta o tome kakvi su bili nastavnici; da li su umeli da prenesu znanje; da li se učilo u školi ili su sve prebacivali na učenje kod kuće i rad sa privatnim nastavnicima; da li je neko dolazio na čas i kontrolisao rad nastavnika; Da li su nastavnici dobijali otkaz za loš učinak i ophođenje prema đacima, Violeta je odgovorila:

„1. Nastavnici su bili pravi profesionalci, od učiteljice, pa do profesora gimnazije, svi do jednog. Bilo je i onih kakvih uvek ima – ciničnih, zadrtih, kojih smo se plašili, koji su govorili da bog zna za pet, oni za četiri, a mi za ostale ocene, ali su takvi bili retki.

2. Da, umeli su da prenesu znanje. Većina njih. Zbog nastavnice srpskog iz osnovne škole studirala sam srpski.

3. Učilo se u školi. Ko je pazio na času naučio bi skoro sve u školi. Ko nije, imao je više posla kod kuće (ako je hteo da uči). Imali smo domaće i moralo se ponavljati gradivo kod kuće i učiti, ali nismo imali privatne profesore. Profesora bi dobio samo onaj koji padne na popravni, ali ne svaki.

4. Nikada nikakva inspekcija nije došla na čas. (A kad sam dosta kasnije ja počela da predajem srpski u osnovnoj školi, odmah mi je došao inspektor, s njim i pedagog i psiholog.)

5. Nijedan nastavnik nije dobio otkaz ma kakav bio, pa ni oni cinični. Jedino su đaci prebili profesora fizičkog iz moje gimnazije, moram reći, a ne sećam se zašto. Ophođenje prema đacima bilo je onakvo kakvo je profesor odabrao. Niko mu se nije mešao, pa bio strog, bio blag. Nastavnik je bio autoritet. Većinu smo voleli.

6. Bili smo u školi od 8 do 13.15 ili od 14 do 19.15, imali smo i po sedam časova, posebno u gimnaziji, ali smo učili i kod kuće (ko je želeo nešto da nauči, kao recimo ja).

7. Nastavnici nisu otaljavali ništa, pripremali su se za časove, učili nas, terali nas da učimo, većina je zanimljivo prenosila znanje, voleli smo školu, neki i nisu, ali tako je oduvek bilo. Ne sećam se da su se ikada žalili na platu. Bili su poštovani. Kad prođemo pored profesora u hodniku, stali bismo dok ne prođe.

Osnovnu školu sam učila od 1960. do 1968, gimnaziju od 1968. do 1972, fakultet od 1972. do 1976. Fakultetski profesori bili su pravi naučnici, erudite vredne poštovanja, veliki stručnjaci i znalci kakvih danas, moram reći, ima malo: Pavle Ivić, Živojin Stanojčić, Đorđe Trifunović, Ljuba Popović, Radoje Simić, prof. Vučenov, Nada Milošević-Đorđević i mnogi drugi,“ završila je svoje prisećanje Violeta Babić.

Izvor: Detinjarije.com