Nauka je mnogo toga rekla o značaju intonacije u komunikaciji s detetom od prvog dana. Ta komunikacija je „tepanje“ (tepati – nadevati reči odmila, nežno govoriti nekome, s ljubavlju nežno milovati, govoriti slično detetu koje je tek progovorilo). Doduše, tepati znači i ono drugo – udarati, ali to je pokrajinskog karaktera. (Da može da dovede do nesporazuma, dajem lični primer: novopečena snajka, koju mangupski zadirkuje obožavani muž, požali se svekru prisutnome u svojstvu svedoka: „On mene tepa.“ A deda će na to: „Ako more, samo neka tepa, vi ste mladi, i treba.“) Tepanje podrazumeva prilikom obraćanja deci korišćenje reči od milošte, hipokoristika, pa je nekako protivprirodno da se detetu strogo obraćamo punim imenom. U odbranu nadimaka podsetimo se da su mnoga imena nastala tako što su najpre dovoljno dugo bila nadimci (Miloš, Rastko, Boško, Blažo, Branko, Anđelka, Lena, Jana, Lana, Iva…).
„Koliko smo samo glasova, pokreta ponašanja i oponašanja izmenili – sad mi frka, šta će s njima biti! Dakle, koješta.“
Nadimci su danas ne samo nepoželjni, nego kao da u roditeljstvu postoji nekakva solidarnost u borbi protiv njih i empatija prema žrtvama. „Što dozvoljavate da ga zovu Sima kad ima tako lepo ime?“ Lično mi kudikamo više smeta što mu kukavcu prilikom upotrebe tog punog divnog imena vokativ isti ko nominativ. Ali on je još i dobro prošao, spram Pavleta i Đorđeta, kojima naprotiv nijedan padež, sem nominativa i tog vokativa, nije naoposleno. Izvinite na cepidlačenju: Pavle, Pavla, Pavlu, Pavla, Pavle, Pavlom, Pavlu. A ne Pavleta, Pavletu… Isto tako: Đorđe, Đorđa, Đorđu, Đorđa, Đorđe, Đorđem, Đorđu.
Kad smo kod potonjeg, Đokičine roditelje može samo da teši to što i mnoga imena što podsećaju na skraćenice, kako se ispostavlja, svejedno dobijaju nadimke. U prisutnom obezimenjavanju, moj apsolutni pobeditelj je ime Eo. Ni manje slova ni većeg lomljenja jezika i više jezičkih nedoumica. Aha, ajd probajte da napravite nadimak? A da promenite kroz padeže. Ajd čik!
Nadevanje dece pozivnim, kučećim, imenima je nešto najogavnije što desilo Srbiji!
Uz ove političare uskoro i uz pomoć majki, potpuno ćemo zatrpati sopstvenu kulturu…
Do juče smo samo pse dozivali sa Leo!, Eo!, Nea!… A pitam se, ako već koristimo Lara, Mara, Sara, Tara, zašto ne i Para, Kara, Jara?
Mislim da je to sve samo odjek ogromnog primitivizma i malograđanštine! Pokušaj neukih ljudi da se „uklope“ u gradski, toliko neophodni, stil života. Misle ako im se dete ne bude zvalo po sutrašnjoj modi da neće moći da ima silikone i muža sa džipom, ili neće biti baja za kojim će neka iz ženskog opisa, da padne u trans.
Gadosti!
Kod Slovaka ima Jara ime, sto je skracenica od imena Jaroslava ili Jarmila. Valjda svako ima razlog zasto je detetu dao bas to ime ko je dao, svidelo se to meni, tebi ili autorki ovog teksta. Meni se ne svidjaju kratka imena ali ni skracivanje imena. Barem ne u smislu da se skroz izbaci iz upotrebe celo ime. Svoju cerku zovem i skraceno i punim imenom i to nezavisno da li sam ljuta ili ne. Licno bih vise volela da su mene zvali Tatjana a ne Tanja. Koji ocin sam onda upisana Tatjana kad me tako nikad niko ne zove i nije zvao? A vise mi se svidja nego krace.