Nemoj ovo, nemoj ono, nemoj sada, nemoj onda, pazi – pašćeš, pazi – nemoj… Koliko samo često u jednom danu na ovakav način korimo svoju decu? Verovatno mnogo puta jer ne želimo da nam se deca udare, da padnu, da zaplaču … a time ne samo da im ne damo da budu deca već im ne dopuštamo da razvijaju svoju inteligenciju!
Reč je o najbalnijim dečjim porivima – kada se popnu na krevet deca bi da skaču. „Ne, nemoj da skačeši – pašćeš, uništićeš krevet, odmah siđi!”
Deci je dosadno i baš bi se rado malo vrtela oko svoje ose. „Vidi mama, ha ha, vrtim se, jeee” … „Prestani odmah, zavrteće ti se, pašćeš”… I skačemo odmah na njih da ih zaustavimo, i naravno, odvrtimo!
Jedan od primera je i onaj kada roditelji šetaju sa svojim detetom uz ulicu, a ono uporno odlazi na rub i balansira, uprkos svim silnim upozorenjima kako bi ga mogao zgaziti auto.
Ili – dete otupljeno sedi u fotelji ispred televizora, pa počinje lagano da lupa nogom po rubu, pa još, pa jače i još jače. I naravno, odmah ga neko opominje. „Zašto lupaš nogom, nemoj to da radiš, molim te”.
Ili još gore, dete u fotelji počinje da se ljulja i lupa glavom u naslon. Dosadno mu je, a roditelj na takvu akciju već pomišlja da dete možda nije baš svoje. Da nije normalno, jer ko bi normalan lupao glavom u naslon sve jače i jače! A ono zapravo samo zamišlja neku svoju imaginarnu liniju i odbija se od nje da bi je opet dosegnulo. Kada mu dosadi, ono svoju liniju pomeri malo više i počinje udarati još jače. U tom trenutku u detetovom telu se aktiviraju svi mišići i to ne samo fizički, već te radnje radi mozak koji pomiče i kontroliše mišiće što je dodatna stimulacija za razvoj neurona u mozgu. Neurona koji se, uzgred rečeno, najbrže razvijaju do sedme godine života.
I tu leži čitava fama, a pojašnjenje smo našli kod najpametnijih stručnjaka – članova Mense.
Opet suprotno prof Zoranu Milivojevicu! Opredelite se: za Mensu i Montesori ili za prof Milivojevica!!
Nisu suprotni, čak naprotiv, treba da skače, ali ne po Vašoj glavi. To što je vaše dete nevaspitano, ne znači da će postati član Mense.
Tu se ne radi o mojoj volji ili mrzovolji: jednostavno, dete može ozbiljno da se povredi, i to tako da ostanu tragične posledice za čitav život, ako uopšte i preživi pad naglavačke sa kreveta ili tobogana. Kako ja onda da nastavim život???? Zato, pametnjakovići i savetodavci, pravite svoju decu pa ih bacajte kako vam se sviđa.
Cini mi se da su neki ovaj clanak shvatili previse bukvalno.
U parkicu, kad vidim neko malo smotanije dete, uvek pomislim da ga roditelji nisu pustali da sam ispituje koliko moze i da uci polako. I uglavnom sam u pravu. Bas sinoc posmatram decaka od jedno 4 godine kog majka ljulja na ljuljasci a zatim mu pomaze da se popne i spusti sa tobogana. Razumem strah da ce se udariti, ali moras polako da ucis dete i da mu prepustas da radi samo ono sto je vec naucilo. I da mu verujes da moze, to je itekako bitno. Naravno da sa godinu i po neces da ga pustis samog na tobogan, ali ces iz dana u dan lagano da popustas stisak