Ekrani zaglupljuju. Deca su sve manje aktivna, a fizička aktivnost je neophodna da bi se mozak pokrenuo i razvijao. Usmereni treninzi na koje roditelji vode decu nisu dovoljni i ne mogu da zamene slobodnu igru, svakog dana, na otvorenom. Slobodna igra je ta koja budi maštu, a boravak na otvorenom veoma je važan za razvoj svakog deteta. To je jedna strana medalje. I to već i ptice na granama znaju.
Ali, dotaknimo se malo i druge strane iste medalje. Radno vreme roditelja više nije od 7 do 3. Nije ni do četiri. Ma retko kad je i do pet. Mame i tate zadihani stižu u vrtić, pognutih glava jer nisu mogli da izađu ranije s posla. Baš u 5 do 5 im je šef bacio predmet na sto, koji je trebalo rešiti odmah.
Školska deca čekaju kod kuće, verovatno s telefonima u rukama. Neki su mali da bi izašli sami napolje. Neki nemaju drugare koji žele napolje. U julu i avgustu su vrućine, nije preporučljivo biti napolju. Zimi je zagađenje veliko, ne izvodite decu napolje.
Da, danas je roditeljstvo definitivno veliki izazov. I ne možemo za sve što se dešava kriviti samo roditelje. Ali da se nešto mora preduzeti, to je sigurno.
“Mene zaista brine generalni pad IQ, toga smo svi svesni u neposrednoj nastavi.” – kaže nastavnica likovne kulture Snežana Grozdanović. “Pojedinci koji izvlače stvar su manjina, izuzeci. Međutim, mislim da su deca do polaska u školu izuzetno inteligentna, a da manjina ima niže sposobnosti.” – dodaje ona. Kaže da se polaskom u školu, sve to preokrene.
Snežana predaje likovno osnovcima, ali je i jedan od osnivača i pokretača Mini restART likovnog konkursa na kom učestvuju deca već od četiri godine.
“Pratim desetak godina decu od četiri godine kako se razvijaju. Definitvno, škola ubija radoznalost i kreativnost. Bojite od linije do linije. U svojoj školskoj arhivi imam radove učenika otkad sam se zaposlila. Nekada sam po jednom odeljenju mogla dobiti 10-15 odličnih ostvarenja, a danas 1-3 rada. Često i nijedan.” – objašnjava Snežana.
Ona kaže da današnjim đacima ume često da pokaže ta starija postignuća prethodnih generacija, a da se oni obavezno oduševe i pitaju ko je radio.
“Često ne veruju da su to bila deca istog uzrasta. A onda sledi izjava da nisu ludi toliko da rade. Međutim, ocene mrdnule nisu nadole, generalno. Naprotiv, i bolje su od tih, nekadašnjih generacija. Mislim da je neprimereno navoditi postignuća manjine kao odliku našeg dobrog obrazovno-vaspitnog sistema. Ta deca uglavnom nastavljaju školovanje negde drugde, a nama ostaje upravo većina i poneki izuzetak koji politički biva skrajnut od zaposlenja.” – zaključuje Snežana.
Podsećanja radi, broj vukovaca u Srbiji je na veoma visokom nivou. Prema nekim podacima, čak svaki šesti đak u Beogradu je nosilac ove diplome koja, polako, gubi svoj smisao. Deluje da je obrazovni sistem spuštanjem kriterijuma deci poslao jasnu poruku – ne morate se mnogo truditi da biste ostvarili uspeh u školi. Kako će se to odraziti na današnje generacije, ostaje da vidimo.
A. Cvjetić
Izvor: Zelena učionica
Zabluda da možemo uticati na inteligenciju deteta
Inteligencija je jedna od ljudskih karakteristika koja se najviše nasleđuje.
Naučnici: Inteligencija mlađih generacija opada
U prošlom veku svaka generacija odrastala je u ljude inteligentnije od svojih roditelja, ali sve više podataka ukazuje na zabrinjavajući kraj ovog trenda i preokret u drugom smeru.
Roditelji nemaju uticaj na inteligenciju deteta, ali imaju na njegov uspeh
Imaju li roditelji uticaja na inteligenciju svoje dece, ili ona bez obzira na sve ostaje onakva je rođenjem data?
Nova istraživanja: Pametni na mamu
Šanse da budemo “inteligentni na mamu” dva puta su veće nego da inteligenciju nasledimo od očeva.
