Za koju godinu, kada naša deca budu starija, žaliće se da smo ih previše voleli, da ih nismo naučili kako da zarade za život, kako da raspolažu novcem, da smo ih trebali puštati da prave više grešaka
Nosili smo ključeve od stana oko vrata, išli peške sami u školu i vraćali se u praznu kuću jer su nam roditelji još bili na poslu. Prelazili smo raskrsnice da bismo kupili žvakaće gume u obliku cigarete sićom koju smo čuvali u praznim konzervama.
Naša igrališta su bila obližnja gradilišta, hrpe zemlje, lokve sa žabama, koje smo skupljali kao kućne ljubimce. Penjali smo se na drveće, dolazili kući blatnjavi, preskakali komšijske ograde. Leti smo hodali bosi, tabani su nam bili crni kao ugalj, a prljavština nam se skupljala pod noktima. Skejt, roleri i bicikli definisali su naše granice – naši roditelji bi se mrštili ako smo tražili da nas negde odvezu. Bili su isuviše zauzeti čitanjem novina, gledanjem sapunica ili ispijanjem piva sa komšijama iz haustora.
U kuću smo ulazili kad padne mrak, ni minutu ranije.
Mi smo svoju decu dobili kasno. Verovatno isuviše kasno. Sada smo razdražljivi, hronično nenaspavani roditelji od 40-i-kusur godina. Tvrdimo da nam nije žao što smo čekali, jer smo morali prvo da „izgradimo karijeru” i želeli da „uštedimo dovoljno novca”, mada znamo isuviše dobro da niti imamo značajnu karijere, niti neku značajnu ušteđevinu.
Razvozimo decu na ples, u muzičku, na engleski, na plivanje, na rođendane… Iako oni u potpunosti upravljaju našim vremenom, mi tvrdimo da ih ovakve aktivnosti čine kompletnim ličnostima, društvenim, obrazovanim, kreativnim…
Retko ih gubimo iz vida. Oni su naši mladi izdanci, pupoljci koji vire iz naše stabljike, kvalitet, trajnost i boja njihovog cveta u potpunosti zavisi od našeg pažljivog, odmerenog i promišljenog negovanja. Trpamo ih u nosiljke kao bebe, u kolica kao dvogodišnjake, dajemo im mobilne telefone da bi pratili njihovo kretanje kada su tinejdžeri.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Zašto se današnje majke osećaju toliko frustrirano?
Moj posao je da radim s majkama. Svake sedmice čujem na desetine priča kreativnih, motivisanih, obrazovanih i relativno dobro uspešnih žena koje zaista vole svoju decu. To su majke koje...
Razmaženo dete nije srećno dete. Evo u čemu je razlika:
Mnogo je razlika između onoga što definiše srećno i razmaženo dete. Lično, poznajem jedno razmaženo. Jedno dete koje samo učini grimasu jer neko drugi jede sladoled, a ono je svoje...
Ovako izgleda emocionalna sigurnost u zdravoj porodici
O važnosti razvoja osećaja emocionalne sigurnosti svih članova porodice mnogo se govori. Evo nekoliko primera koji će vam pokazati kako se u emocionalno zdravim sredinama razgovara kad se desi neki...
Maloletnice u đakuziju poznatog jutjubera: Nisu one samo žrtve obmane, one su, pre svega, žrtve nevaspitanja
Piše: Ljiljana Španić Nije loše vreme u kom živimo, loši su ljudi koji žive u njemu. Hteli to priznati ili ne, svakodnevnica govori tako. Verujem da je većina ovih dana...
jes, i živeli smo u kutiji cipela na autoputu…
Sve to smo našoj djeci uradili isti ti mi koji smo tako odrastali.Saobraćaj je postao gušći,ljudi razdražljiviji,nastavnici neobrazovaniji i nezainteresovaniji…Promjene su neizbježne.Treba naći dobar balans.Nazad nema.
Ovaj tekst veze nema s’ mozgom . zanima me da li autor istog ima decu … Naravno da cu svom detetu da pruzim lep zivot pun ljubavi , kao sto su I meni moji roditelji . ne secam se da su me terali da perem WC solje I sofer sajbne na semaforu . kakvo pljuvanje po ljudima koji su te odhranili … Zao mi je sto je autor imao takvo detinjstvo , pa se frustracije kao dugorocna posledica jos uvek vide . koliko vidim tekst je stranog autora , preveden na srpski jezik. Detinjarije drage , ovaj sajt treba da sluzi u druge svrhe , a ne za pljuvanje nase dece. Kad vec ne pisete , birajte malo pametnije tekstove koje prevodite .
Ne sviđa mi se nacin kako je autor napravio usporedbu danasnjeg i nekadasnjeg odgoja. I danas kao i ranije sve ovisi o samom funkcioniranju obitelji, roditelji biraju model odgoja i ono sto misle da mogu i trebaju pruziti djeci. Ne vidim nista lose o ulaganju u djecu “razvozeci ih” po razlicitim aktivnostima. Nekada su skole organizirale sekcije, pa sam i ja u skoli znala dnevno provoditi po 10h, sto redovne nastave sto sekcija. Danas uglavnom skole nemaju organizirane vannastavne aktivnosti (bar kod nas) i najnormalnije mi je da cu podrzati zelju i potrebu djeteta za plesom, glazbom, sportom, dodatnim obrazovanjem u oblasti koja ga zanima. To je i nacin za skloniti dijete sa ceste, od droge i nemorala… Jer samo drustvo i nacin zivota su se drasticno promjenili zadnjih 20-30 godina pa je preslikati nas “slobodni odgoj” u danasnje vrijeme jednako zanemarivanju djeteta.
Западни модели друштва, поред свега доброг што се тамо може видети, имају једну веома велику заједничку ману. Организација Западног друштва је таква да се не исплати имати децу. То је јалово друштво у односу на плодни вањски свет. Запад стари и умире док остали билошки напредују.
Да трагедија Запада буде још већа, они су у клопци хедонизма из које се не могу добровољно извући, па чак нити приметити да промовисање људских права на начин заштите задовољстава сваког појединца (чит. слободе и права) заправо представља врхунски егоизам – нас у неколико генерација који не маримо за будућност наше цивилизације.
Појединци западног начина живота, такође, дегенеришу физиолошки и интелектуално. Еволуција не мари за наше добро. Све је већи проценат наследних болестију (није све у исхрани и кретању), имамо све мањи проценат гена за школовање (недавни налази истраживања на Исланду) и све смо мање интелигентни (потврде разних истраживања, након онако оптимистичног али привидног Флиновог ефекта).