Tajana Poterjahin: Izazovi roditeljstva u savremenom društvu
U društvu uznapredovalog individualizma, gde se na saživot sa roditeljima gleda kao na neuspeh, usamljeni par sa prvim detetom zaista predstavlja izuzetno ranjivu ćeliju unutar zajednice koja više nije kadra da mu obezbedi adekvatnu potporu.
Zasićenost informacijama jedna je od izrazitih odlika našeg doba. Novi dometi veštačke inteligencije, prizivajući uznemirujuće slike tehnološke distopije iz futurističkih filmova, kao da su barem nakratko trgnuli deo čovečanstva opsednut tehnološkim razvojem, ali čovek današnjice, lenj da uči, a voljan da zna, odavno nesposoban da razlikuje znanje od mišljenja ili informacije, lako je potonuo natrag u komfor onlajn pretraživanja, samouvereno ubeđen da ume da prepozna i odbaci sve maliciozne pojave na internetu. Nažalost, čini se da to samopouzdanje nije sasvim opravdano.
Ako naivno odlučite da bolje pogledate reklamu za kvalitetan deterdžent bezbedan za kožu novorođenčadi, može vam se vrlo lako dogoditi da taj pragmatični pokušaj kupovine završite tek satima kasnije, sa haosom u glavi a bez praška za veš, jer će algoritam, nakon što vas prepozna kao majku tek rođene bebe, velikodušno odlučiti da vam pomogne. Tako ćete nehotice otkriti svet internet materinstva – desetine, stotine, možda i hiljade ličnih i profesionalnih profila na društvenim mrežama koji su tematski određeni kao virtuelne niše za pomoć trudnicama, porodiljama i majkama male dece. Zar to nije sjajno? Jeste, i nije.
Ne postoji tradicionalna zajednica u kojoj trudnoća, rađanje i nega novorođenčeta nisu bili percipirani kao prirodni fenomen prvog reda. Iako se antropologija više interesovala za socijalne aspekte, religiju, tabue, šeme srodstva i hijerarhiju porodičnih odnosa, u realnosti su ispred svega toga stajala praktična znanja. Fizička i kulturna reprodukcija svakog društva zavise od sposobnosti pojedinaca da roditeljski zadatak obave kako treba. Pre nego što dođe vreme za vaspitavanje deteta, u smislu prenošenja i usvajanja konkretnih i specifičnih uverenja i verovanja, znanja i vrednosti, neophodno je omogućiti da dete uopšte preživi najranjiviji period ljudskog života. Uz to, treba sačuvati i majku, za čiji je organizam period trudnoće i postpartuma, iako savršeno prirodan, istovremeno i veoma izazovan.
U zajednici koja podrazumeva bliske odnose između pripadnika različitih generacija, kakva je na primer bila srpska zadružna porodica na početku dvadesetog veka, po ženskoj liniji znanja o materinstvu prenošena su spontano generacijski, a pošto su porodice uglavnom bile mnogodetne prisustvo novorođenčeta u kući bilo je gotovo konstantno. Uz dete se uvek nalazilo nekoliko žena koje su znale kako da postupe u bilo kojoj situaciji. Korpus njihovih znanja ponekad nije bio dovoljan da se prevaziđu materijalne okolnosti, vrlo izazovne i za zdravlje odraslih, ali je nesumnjivo iz generacije u generaciju rastao, prateći promene u načinu života.
Bake nisu „radile same”
U kasnijem periodu, kada se zadruga podelila, a velika smrtnost male dece i porodilja bila značajno smanjena zahvaljujući poboljšanju higijenskih uslova i napretku medicine, još uvek je opstajao model porodice koji je podrazumevao zajedničko življenje barem dve generacije u istoj kući ili domaćinstvu. Sve što je potrebno da zna, buduća majka učila je od svoje majke ili svekrve, upijajući spontano tokom života iskustva i znanja ženskih članova porodice, bliskih susetki i svih drugih žena sa kojima ostvaruje interakciju.
Iako kritičari savremenosti često prekorevaju današnje majke upravo opisanim iskustvom njihovih baka i prabaka, najčešće u formi pitanja kako su one sve znale/radile same, činjenica je da naše prabake nikada nisu bile same. Iza njih i uz njih stajala je sama tradicija, personifikovana u likovima starijih srodnica. Ko i šta stoji iza savremene žene?
Sve što je potrebno da zna, buduća majka učila je od svoje majke ili svekrve, upijajući spontano tokom života iskustva i znanja ženskih članova porodice, bliskih susetki i svih drugih žena sa kojima ostvaruje interakciju.
Danas su odbačena mnoga uverenja i prakse u koje su se, u pogledu nege novorođenčadi i male dece, naše bake i majke zaklinjale. Naspram pretpostavke da smo, negovani njihovim metodama, uglavnom odrasli zdravi i pravi stoji činjenica da najveći broj majki želi svom detetu da pruži bolje i više nego što je bilo dostupno generaciji pre. Roditeljstvo je nesumnjivo najodgovorniji zadatak za čoveka, a pritisak povećava saznanje da su neke greške, često načinjene iz najbolje namere, nepopravljive. Zato je pomoć u najranijoj fazi materinstva ženi veoma često neophodna, a uvek poželjna. I koliko god tradicionalni model podrške majkama male dece bio prirodniji i superiorniji, kao organski deo svakodnevnog života porodice, ne možemo ignorisati činjenicu da on, osim ponegde i u tragovima, više ne postoji. U društvu uznapredovalog individualizma, gde se na saživot sa roditeljima gleda kao na neuspeh, kaznu i porodični pakao i gde se starijim sunarodnicima sve češće u uslovima političkih previranja preti oduzimanjem prava glasa a svako intimnije pitanje doživljava kao nedobronamerni napad na lični prostor, integritet i slobodu izbora, usamljeni par sa prvim detetom u naručju zaista predstavlja izuzetno ranjivu ćeliju unutar zajednice koja više nije kadra da mu obezbedi adekvatnu potporu.
Zdravstveni sistem pokušava da institucionalno nadomesti odsustvo tradicionalnog prostora za prenošenje znanja. Pri gotovo svakom porodilištu u Srbiji postoje škole odnosno kratki kursevi roditeljstva za trudnice i buduće očeve, gde je moguće savladati najneophodnije veštine, kako bi novorođenče po dolasku iz porodilišta u roditeljski dom bilo adekvatno zbrinuto. Patronažne službe pružaju podršku porodicama sa novim članom, ali je ona ograničena na svega nekoliko poseta. Osim toga, poverenje u državno zdravstvo i globalnu medicinu, iz više uglavnom opravdanih razloga, odavno nije na zavidnom nivou.
Danas su odbačena mnoga uverenja i prakse u koje su se, u pogledu nege novorođenčadi i male dece, naše bake i majke zaklinjale.
Roditelji kao marketing niša
Nasilničko i neprimereno ophođenje medicinskog osoblja prema trudnicama i porodiljama u našim porodilištima nažalost nije samo feministička fantazija nego realnost koju feminizam iskorišćava, kreirajući tako, zajedno sa nehumanim pojedincima i praksama u našem zdravstvenom sistemu, atmosferu koja prokreaciju izjednačava sa smrtnim rizikom. Iako najdrastičniji, fenomen nazvan akušersko nasilje nije jedini toksičan element takve društvene klime. Društvene mreže takođe odrađuju dobar deo posla.
Drage mame, ne možemo i dalje da se pretvaramo da ovo funkcioniše
Knjige o roditeljstvu, naročito one štampane kroz više decenija u mnogo izdanja, mogu biti vrlo korisni alati, ali konsultacija sa internetom je ipak ono što najveći broj nas uradi čim se sretne sa pitanjem na koje nema odgovor. Vakuum koji postoji usled ućutkivanja tradicionalnog iskustva (post)moderno antitradicijsko društvo ispunjava kakofonijom informacija.
Prepoznavanje roditelja kao ciljne grupe savršeno je pragmatičan marketinški postupak. Ako na komad pamuka stavite sličicu mede ili zeke uspećete da ga prodate po višestruko višoj ceni nego čisto belo platno znatno većih dimenzija. Postoji bezbroj potrebnih i nepotrebnih proizvoda koji ljupkim dizajnom atakuju na emocije roditelja, ali teško da tu postoji ozbiljan etički problem: ukoliko vas fotografije na Instagramu ubede da soba vašeg deteta treba da izgleda kao kadar iz Diznijevog filma, vi ćete svoj novac da potrošite u skladu sa tim, kao što činite i kada kupujete za sebe, samo što će vas možda u ovom slučaju biti nešto lakše ubediti, jer ste slabi na svoje dete. Prodavac legitimno manipuliše vašom željom da detetu obezbedite najbolje i da ga učinite srećnim. Nakon dogovora, isporučuje kupljeni artikal. Roba vam je ponuđena i vi ste poklekli, ali niste životom ili zdravljem svog deteta ucenjeni da je kupite. Sa druge strane, postoji problem visokih cena proizvoda koji su neophodni za staranje o deci, ali ih ipak kupujete – zato što su neophodni.
Nasilničko i neprimereno ophođenje medicinskog osoblja prema trudnicama i porodiljama u našim porodilištima nažalost nije samo feministička fantazija nego realnost koju feminizam iskorišćava
A šta ako vas ubede da vam je neophodno nešto za šta niste ni znali da postoji, dok vam nisu ponudili da ga kupite? Kurs o disanju, o ishrani, o porođaju, kurs o dojenju, o postpartumu, o osvešćivanju majčinstva, o prekidanju generacijske traume, o boginji majci i materici, od praktičnih veština do religiozne metafizike: ako slučajno kliknete na samo jedan od profila koji vam dobronamerno nude pomoć, uvek uz intimizirajuće fraze koje ciljaju direktno na to što ste zbunjeni, nesigurni i možda niste savršeno spremni za veliki podvig roditeljstva, ubrzo će vas vrtlog informacija baciti u pakao paranoje. Saznaćete za opasnosti i stanja o kojima niste učili u školi i za koje nikada niste čuli. Informacije o tome šta sve može da se dogodi i šta sve ne znate, a trebalo bi da znate, verovatno će vas paralisati i lišiti ono malo samopouzdanja koje ste stekli na roditeljskom kursu koji ste možda pohađali pri svom porodilištu.
Zašto je tebi teže nego tvojoj čukunbabi?
Na društvenim mrežama koje sve više podsećaju na veliku pijacu sa čijih vas tezgi prodavci sa svih strana vuku za rukave, pročitaćete bezbroj različitih saveta o jednoj istoj stvari, a kada postavite konkretno pitanje najčešće ćete kao odgovor dobiti link za nekakav program, poziv na seminar, ili u najboljem slučaju besplatnu brošuru sa još – saveta, iza kojih ne stoji niko i ništa osim individue koja ih deli sa svog instagram profila potvrđenog plavom oznakom i određen broj njenih pratilaca koji aminuju ispod svake objave.
Onlajn pedijatrija
Nesumnjivo, među malim biznismenima koji u virtuelnom prostoru nastoje da pruže podršku majkama i očevima male dece postoji određen broj stručnih i posvećenih pojedinaca, dobronamernih je možda i više, ali to ne menja činjenicu da izreka o mnogo babica i kilavom detetu nije bez smisla. Koliko je onih koji žele da se okoriste o vašu ranjivost u trenutku kada strah potiskuje racionalne stavove o roditeljstvu? Treninzi spavanja za bebe, polemike o tome da li novorođenčetu treba nuditi vodu, tehnike dojenja i položaji za podrigivanje, široki povoj, bela buka, kućni porođaj i dule sa čudnim sertifikatima, sugestivni glasovi koji vam govore šta treba da radite kako ne biste ugrozili svoje dete i svoje telo – umesto znanja koja je potvrdilo iskustvo mnogih generacija dobićete gomilu informacija i dezinformacija koje će vas činiti sve nesigurnijim: iako vam tekstovi na podržavajućim profilima sugerišu da slušate sebe i svoj instinkt, svakog dana saznavaćete da nešto radite pogrešno i da vi to ne možete sami. Ovo poslednje je dobra poruka, ali opravdano se postavlja pitanje kompetencija i namera onih koji vam svoju pomoć nude.
Postoji li pravna regulativa ove oblasti? Reklo bi se da ne. Svako od nas može na internetu da napiše bilo šta čak i kada se radi o dobrobiti deteta, koja bi morala da bude prioritet svake zajednice. Nedavno je postala viralna objava u kojoj se trudnicama savetuje da ne idu na ultrazvučne preglede jer je zračenje opasno za plod. Saznali smo i da je Pavlovićeva krema izuzetno opasna za kožu pelenske regije. Bilo ko, sa primamljivom estetikom profila i aktivnošću koja uspešno manipuliše algoritmom može da stekne na hiljade pratilaca a tako nažalost i autoritet da javno deli savete o dobrobiti (tuđeg) deteta.
Postoji posebna podgrupa saveta koji insistiraju na opiranju zvaničnom medicinskom narativu i proklamuju povratak porođaja kući, ali to čine na vrlo agresivan i isključiv način, kombinujući skoro bez izuzetka spiritualnost sa akušerskim (polu)informacijama. Feministički naglasak na suverenosti i moći žene da u svom telu odgaji i rodi novi život nije ništa drugo do specifična vrsta pritiska: žena je pozvana da upravo u trenutku kada joj je pomoć najpotrebnija, a njeno dete najranjivije, dokazuje svoju “rodnu” superiornost. Tako se žene koje su rodile kod kuće implicitno smatraju sposobnim i osvešćenim, a one porođene carskim rezom gotovo inferiornim, nedovoljno moćnim majkama koje nisu uspele svojim bebama da pruže magično (i korisno) iskustvo prolaska kroz vaginalni kanal. Jasno je kakvo polje za nepotrebnu frustraciju otvaraju ovakve polemike. Da, postoje idealne okolnosti i postoji realnost ljudskih kapaciteta i društvenih uslovljenosti. I postoje prioriteti. Budući da čovek današnjice ima poteškoće da razdvoji važno od nevažnog, sve manje je kadar da ih odredi, sledstveno, i da zaštiti sebe od konfuzije koju prouzrokuje slušanje stotina (nepouzdanih) glasova odjednom.
Umesto znanja koja je potvrdilo iskustvo mnogih generacija dobićete gomilu informacija i dezinformacija koje će vas činiti sve nesigurnijim
Tako se pokazuje da društvo danas nije u stanju da strukturira čak ni znanja o najvažnijem, i da ih na adekvatan način plasira pojedincu. Premešteno iz intimnog prostora porodice u zdravstveni sistem i na tržište, uprkos daleko boljem standardu i obrazovnom profilu nacije, čini se da je materinstvo danas mentalno izazovnije nego ikad. Potreba za podrškom je razumljiva, ali ponekad višak informacija može da bude štetan koliko i njihov deficit. Dovoljno je pogledati objave sluđenih majki koje u Fejsbuk grupama traže savete o zdravstvenom stanju svoje odojčadi. Desetine različitih odgovora sugerišu da postoji na stotine različitih ličnih iskustava i medicinskih sugestija koje profili posvećeni majčinstvu pokušavaju da integrišu u smislenu celinu i onda prodaju kao svoje programe i kurseve materinstva. Sve ono što je nekada tradicija radila za nas: besplatno.
Šta je moguće učiniti, u postojećim okolnostima, umesto pasivnog čekanja da se sistemski reši pitanje onlajn pedijatrije bez odgovornosti? Sledeći put, ukoliko nije u pitanju zdravstveni problem deteta već vaša majčinska nedoumica, umesto paničnog pretraživanja na internetu, ipak pozovite svoju majku ili baku i pitajte ih za savet. Ne zato što su one znale više i bolje od stručnjaka sa Instagrama i TikToka, već zato što su znale – dovoljno. Nekad je prava mera znanja ključ mentalnog zdravlja.
Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021), „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Iskra.co
