Stavljanje naglaska na detetov karakter ima više dobrih strana
Izgleda da su svi opsednuti ličnošću. Ličnost je presudna je za to koliko ste poželjni: on je čudan, ona previše priča, on je očajan, ona je uvrnuta. Deluje kao da je posedovanje prijatne, kul, nonšalantne ličnosti ključ za uspeh u životu. Svi žele da budu baš pravi tip ličnosti i budu sa drugima koji pripadaju baš pravom tipu ličnosti.
Zbog toga roditelji padaju u iskušenje da oblikuju ličnost svog deteta tako da se dopadne “svetu”. Kaži ovo, obuci ono, bavi se tim sportom, ovim hobijima, voli ovo ali ne i ono. Budi otvoren, ali ne previše. Samouveren i zabavan. Međutim, ličnost je u suštini površna zbirka osobina koje nemaju veze sa pravim karakterom osobe. Neko može imati sjajnu ličnost ali užasan karakter, i obrnuto. Svi mi znamo šarmantne ljude koji su sebični i neiskreni, kao i ljude koje je teško provaliti ali koji su dobri i pažljivi.
Filozofski pravac stoicizam usredsređen je na karakter a ne na ličnost. Ličnost nije važna kada su u pitanju vrlina i blagostanje. Biti šarmantan i zabavan je u redu ali nije presudno, kao što nije presudno ni biti privlačan i inteligentan. Ništa od toga nije presudno za sreću. To znači da neko može biti nesnalažljiv u društvu a ipak voditi častan i srećan život.
Zbog toga bi roditelji trebalo da pažnju posvete izgradnji detetovog karaktera a ne ličnosti. To ne znači da ih ne treba učiti društvenim veštinama, treba, ali samo u kontekstu postajanja dobrom osobom. Na primer, biti veseo i druželjubiv dobro je zarad vrline same, a ne zato što tako postajete dobra ličnost. Ako vas karakterne osobine čine i dopadljivijom ličnošću, tim bolje. Međutim, u nekoj meri dobar karakter stvara se na uštrb dobre ličnosti – kada se ponašate u suprotnošću sa društvenim konvencijama zato što je to ispravno. Sokrat i Diogen nisu bili najpopularniji momci u kraju, ali su verovatno bili nazadovoljniji svojim životima.
Stavljanje naglaska na detetov karakter ima više dobrih strana:
Šalje poruku šta je zaista važno u životu. Deca će naučiti da je vrlina važna sama po sebi, a ne zato što vas čini popularnim. U životu će druge više ceniti na osnovu njihovog karaktera, pa će mudrije birati prijatelje i partnere. Dobro procenjivanje karaktera je izuzetno važna veština koju treba razviti kod dece.
Deca će posedovati unutrašnje samopouzdanje koje ne zavisi od odobravanja okoline. Crte ličnosti obično zavise od tuđih mišljenja. Ako je neko “šarmantan”, to je zato što ga drugi takvim smatraju. Ako neko važi za “čudnog” ili “stidljivog” ili “otvorenog”, to su procene drugih ljudi, za druge ljude. Nasuprot tome, karakterne crte zavise od naše unutrašnje procene. Ne treba vam tuđa potvrda.
Kao roditelj, nećete neprestano pokušavati da promenite nešto što je izvan vaše kontrole: ličnost deteta. Svi se rađamo sa određenim temperamentom. Neki su tihi, drugi bučni. Ako uporno pokušavate da obuzdate detetov temperament, oboma će vam dozlogrditi. Vas će preplaviti razočaranje, a dete će stalno biti napeto ili buntovno (ili oboje).
Što je najvažnije, dobar karakter vodi eudaimoniji (blaženstvu). To je jedan od osnovnih principa stoičke filozofije i važno je to imati na umu kada vaspitavate decu. Ako želite da živite u skladu sa prirodom, ličnost je nevažna. Samo se karakter računa.
Karakteru se dete može učiti, ali ličnost je nešto drugo. Ako pokušavate da napravite sportistu od deteta koje ne voli sport, osuđeni ste na neuspeh. Kad vi želite da vam ćerka postane lekar a ona želi da bude glumica, neko će morati da popusti. Moramo naučiti da prihvatimo interesovanja svoje dece umesto što pokušavamo da kontrolišemo njihovu ličnost.
Može vam se činiti da je oblikovanje ličnosti deteta nešto što je za njegovo dobro. Recimo, želećete da svoju tihu i osetljivu ćerku naučite da se zauzme za sebe, i to je plemenita namera. Ali, ako zaista želite da vaša stidljiva ćerka nauči da odbrusi, morate joj pomoći da stekne samopouzdanje. Govorite joj stalno da treba da bude otvorenija, i poslaćete joj jasnu poruku da nije dovoljno dobra, da to što je stidljiva znači da sa njom nešto nije u redu. Ako je, međutim, prihvatite kao tihu osobu, naučiće da bude samouverena i zauzme se za sebe kad je neophodno. Ako nije sigurna u vrednost svoje ličnosti, izgubiće i to malo samopouzdanja i postati još stidljivija.
Naša deca dobijaju dovoljno poruka od sveta – prijatelja, vršnjaka, iz TV emisija – o tome kakve ličnosti bi trebalo da budu. Od nas roditelja treba da nauče kakav treba da im bude karakter. Svaka vrsta ličnosti može biti srećna, što znači da ličnost nije važna. Ali samo jedan tip karaktera, onaj pun vrlina, može dostići sreću. Kada ovako posmatrate stvari, jasno je da je dobar karakter za život važan onoliko koliko to dobra ličnost nije. Koje od ovo dvoje želite svom detetu?
Prevela: Jovana Papan
Izvor: Apparentstoic / Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
”Ja sam odrasla u patikama s pijace”
Nosila sam odeću koju je pre mene nosilo bar dvoje, a onda je prelazila u ruke druge dece (neretko i dečaka). Pila sam vodu iz bunara, ponekad i sa česme....
Problemi koji se javljaju kad je roditeljima najvažniji školski uspeh deteta
Roditelji često greše kada, umesto motivacije i podrške, deci stavljaju do znanja da je školski uspeh važniji od njihovih socijalnih veština i emocija. Istraživanja pokazuju da kod dece takva očekivanja...
Kako da vaš roditeljski instikt bude jači od pritiska okruženja
Piše: Dragana Aleksić Roditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati. Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji,...
Otrovni efekti roditeljskog: „Sram te bilo!”
Posramljivanje je jedan od najstarijih alata kojim se roditelji koriste kad žele da disciplinuju svoju decu: „Sram te bilo, opet si se upiškio u gaće!”, „Pi, kako te nije sramota,...
Nema komentara.