U prilog Groholovim stavovima, čak i rigidna AAP je redigovala svoje preporuke o upotrebi ekrana. Naime, pre petnaest godina Američko udruženje pedijatara dalo je preporuke po kojima deca mlađa od dve godine ne treba uopšte (ali uopšte!) da gledaju televiziju, koriste tablete, kompjutere, smart telefone i slično, a da starijoj deci treba ograničiti (zlo)upotrebu na dva sata dnevno. Komitet za medije AAP u oktobru prošle godine izdao je saopštenje u kome vickasto navode da ’’vreme provedeno za ekranima postaje jednostavno – vreme…’’ Preporuke za korišćenje ekrana su napisane 2011. i, kako Ari Braun (autorka serije knjiga o trudnoći, bebama i todlerima, sličnoj kao i kod nas prevedena Šta da očekujete serija) ironično primećuje, bile su zastarele i pre nego što su objavljene. „Tehnologija se kreće brže nego što nauka može da je prati, tako da smo stalno u zaostajanju za svojim sopstvenim preporukama“. U jesen 2016. trebalo bi da izađu nove preporuke ove organizacije o korišćenju ekrana. Doktorka Brown sada kaže da nisu svi ekrani isti, da postoji komunikacija, konzumacija i kreacija. Mada… čini se da je za kasniju kreaciju često potrebna konzumacija. Oduvek sam, recimo, želela da napišem tekst o gledanju Youtube igrica i kako moja deca gledaju kako druga deca igraju Minecraft kako bi i sama dobila neke originalne ideje, ili gledaju (meni nesimpatične) Nerf Wars pa onda i sami snimaju svoje videe na istu temu. Međutim, o ovome još ne postoje relevantna istraživanja, pokušajte da ukucate u Google Psychology of Youtube gaming.
Deca i gedžeti – biti ili ne biti
Ako je za utehu roditeljima koji razmišljaju kao ja, Dimitri Hristiakis je jedan od autora sadašnjih preporuka AAP, ali je upravo on tražio da se one preispitaju. On predlaže (revolucionarnih) trideset do šezdeset minuta dnevno za decu mlađu od dve godine. Međutim, predlaže takođe da se napravi razlika između pasivnih i interaktivnih ekrana jer ovi drugi mogu, prema njegovom mišljenju, da budu prilično korektno edukativno sredstvo.
Ukratko: ne radi se o tome da deci treba da zabranjujete pristup tehnologiji koju ne razumete (budite iskreni prema sebi) – kao što ne razumete generaciju svoje dece i uslove u kojima oni odrastaju, a kamoli uslove u kojima će živeti kad vas više ne bude. Razgovarajte sa decom o svemu, pa i o tehnologiji. Podstičite ih da imaju život i mimo tehnologije, mada sumnjam da ga već nemaju. Vodite ih u prirodu, ako imate sreću da vam je priroda blizu. Ne brinite. Većina zaljubljenika u ekran će na kraju biti sasvim okej i uspešni ljudi.
Izvor: Psihobrlog
Reference:
Kaplan, S. (1995). The Restorative Benefits of Nature: Toward An Integrative Framework, Journal of Enviromental Psychology 15, 169-182
Spence, I. & Feng, J. (2010). Video Games and Spacial Cognition, Review of General Psychology, Vol. 14, No.2, 92-104
