Ne gledajte me kao da sam grozna mama!

Ako vam se to nikad nije dogodilo, ne možete zamisliti dubinu srama koji sam osetila. Ako niste odgajeni na kuponima i akcijama, bolno svesni svog ekstremnog siromaštva, ne možete da znate koliko je traumatično kad ne možete da priuštite osnovne namirnice. Nekome bi to bila samo blesava zabuna s računom, a meni je bila još jedna potvrda da ću uvek biti siromašno dete iz loše porodice.

Ako dolazite iz siromaštva, ako je činjenica da ste siromašni deo vas kao i krv koja teče vašim žilama, ako ste doživeli da vaša mama plače jer ne može da kupi hranu, nikad nećete nemarno „peglati“ kartice. Čak i kad ste sigurni da imate novca na računu, uvek će postojati strah da će vam odbiti karticu.

Tog dana najgore se dogodilo. S kolicima punim namirnica, s decom gladnom i već na ivici, i parom iza nas koji nervozno čeka svoj red, moja kartica je odbijena. U glavi je počelo da mi zuji, u grlu se stvorila knedla, a znoj mi je počeo curiti niz leđa.

Bože, molim te. Ne. Moja najgora mora se ostvaruje.

Monika dalje piše kako joj je blagajnica dala da još jednom upiše lozinku, ali je kartica opet odbijena. Na rubu suza i s osećanjem panike jer su deca postajala sve nemirnija, rekla je da će da izađe iz reda i preko mobilnog proveriti stanje na računu. Ispalo je da je na računu samo 59 dolara, a mislila je da ima 500.

U situaciji u kojoj bi najradije ostavila sve, zgrabila decu i pobjegla, Moniki je puno značila pomoć druge kasirke koja ju je odvela na praznu blagajnu, kako bi tamo izabrala koje će namirnice da kupi, a koje da vrati. Zadržala je samo najosnovnije – hleb, mleko, pelene, pahuljice, hranu za psa, toalet papir.