Deca su mali ljudi koji imaju pravo da žele, mali ljudi koji ne poznaju značenje posledica, ali jako dobro poznaju osećaj kada ne dobiju šta žele. Svima nama je u prirodi osećaj želje i željenja samo kada malo odrastemo znamo da jednostavno ne možemo dobiti sve zato što ćemo tako zakinuti ili povrediti nekog drugog. Deca tu uzročno posledičnu vezu tek treba da nauče.
S obzirom na to da se u poslednje vreme jako puno gunđa protiv modernog načina vaspitanja koji je za neke preliberalan, čini se da što više saveta dobijamo to smo sve manje pametni kako zaista da postavimo decu na noge.
Nekada davno, jasno se znalo što je dete moglo, a šta nije, ali su i tada deca bila nestašna, buntovna, davali su slabe rezultate u školi, svađala se s roditeljima, ali se ipak znalo da se očeva i majčina riječ poštuje. Danas deca imaju puno više zakonskih prava, rekli bismo možda malo previše prava i to se oseti. Način vaspitanja dece postao je labav. Deca sebi uzimaju za pravo previše toga i koliko god mislimo da im modernim načinom vaspitanja usađujemo dobre temelje čini se da u praksi radimo upravo suprotno. Deca koja s pet-šest godina počinju javno da ispoljavaju nepoštovanje prema roditeljima, viču na njih, zahtevaju da ih puste na miru jer sada žele nešto drugo a ne da slušaju roditeljske prodike, takva deca već u školi počinju da pokazuju nagon za lošim ispoljavanjem besa. S takvim ponašanjem neminovno strada neko drugi – neko mlađi i slabiji i to samo zato što je u pitanju frustracija koju to dete jednostavno ne zna da usmeri u nešto pozitivno.
Problem je višeslojan i niti je nastao preko noći niti će nestati preko noći i to zato što to nije izdvojen problem već je on danas čvrsto vezan uz generacije i generacije.
Dete koje se danas odgaja prema staroj školi – ima da me slušaš, ima da uradiš kako sam ti rekla/rekao, nema ali, ćuti i slušaj… tako odgajano dete u svom domu živi prema takvim pravilima i naoko je dobro vaspitano. U svojoj se kući ponaša tako. Ali takvo dete ima oči i uši i zna, prema drugoj deci, prema ponašanju u vrtiću, prema pravima za koja je načuo da ima – u školi ili na ulici, ono zna da je strogim vaspitanjem zakinuto za onaj liberalan stav kakvim se odgajaju njegovi prijatelji/prijateljice.
Jesu li moderna deca zavisnici?
Dete kome nije bilo dozvoljavano da igra kompjuterske igrice i visi na mobilnom telefonu jer roditelj zna da dugotrajno buljenje u ekran izaziva zavisnost, takvo se dete u društvu svojih vršnjaka oseća zakinuto. I zbog toga frustrirano.
Deca kojima je bilo zabranjeno skakanje mami i tati po glavi (figurativno) i vozanje roditelja koliko im je volja, vide svoje vršnjake i čuju od njih, da oni tako smeju da se ponašaju.
Deca kojima su roditelji posvetili sve svoje vreme u prvim godinama života postali su zavisni o maminim/tatinim idejama, pa opet ne valja. S druge strane, deca koja su prepuštena sopstvenoj mašti/dosadi, postaju frustrirana kada saznaju da se samo njima njihovi roditelji nisu bavili.
Deca čiji su roditelji previše zaštitnički nastrojeni u datom trenutku počinju neminovno da iskorištćavaju upravo svoje helikopter roditelje. Znaju da će roditelj uvek biti tu za njih, kada god se pojavi nešto što bi oni već trebalo sami da znaju da reše, zvaće roditelja da to reši umesto njih. Takva deca nisu nesposobna, ona samo jako dobro znaju da će se neko uvek postaviti umesto njih.
Verujemo da će za ovu frazu neko odmah da pomisli – da, naravno da ću uvek biti tu za svoje dete, jer baš to propagira moderno roditeljstvo, jedino što imamo da kažemo – videćete. Doći će vreme kada ćete i sami shvatiti da bi vaše dete sada već trebalo da zna da se zauzme samo za sebe samo što, znajte, tome nečemu vi svoje dete niste naučili. I tako će dete u školi ili u društvu, onda kada vi više nećete osećati potrebu da budete uz njega kao onda kada je bilo malo, onda će vaše dete biti frustrirano jer nije naučeno da reši svoj problem. Njega ćete i dalje rešavati vi – urlajući na učitelja, okrivljavajući uvek nekog drugog ili će ratoborni tata ići da rešava dečje sukobe u park. Dosad već puno puta viđen scenario. I znate li šta iz toga proizlazi? Frustrirano dete koje shvata koliko je nemoćno samo sa sobom, a opet toliko nadmoćno prema drugima jer uvek će imati mamu i tatu koji će dotrčati kada zaškripi.
