Sve ono što sam znala, u šta sam bila sigurna, sve što nije izazivalo ni trag sumnje, sve je nestalo, a da ni sama nisam svesna kada.
Moja drugarica, koja se još nije ostvarila u ulozi majke, danas je imala jednu nesvesnu, kratkotrajnu reakciju, ali za mene važnu, jer me je vratila par godina unazad, podsetila i navela na razmišljanje. Njen namrgođen izraz lica i pogled usmeren u pravcu deteta koje, na ulici, uporno vrišti iz samo njemu znanog razloga, bio mi je dovoljan da shvatim, odnosno da se podsetim iste one misli koju sam ja nekada imala u takvim situacijama. Nije ona ni namćor, niti osoba koja ne voli decu. Ona je samo osoba koja još nije upoznala onu vrstu ljubavi koja, i za takvo dečije ponašanje, nalazi opravdanje usred nemoći da bilo šta promeni.
Uvek sam mislila da ja to nikada ne bih mogla dozvoliti svom detetu, da, ma kako malo bilo, uvek postoji način da se takvo ponašanje suzbije, samo je važan čvrst stav. Nekada su se moji stavovi skoro potpuno poklapali sa svim onim mišljenjima i savetima iz stručne literature. To mi je ulivalo sigurnost u sopstveno rasuđivanje, odlučnost i uspešnost u sprovođenju »knjiškog« vaspitavanja djece.
Pročitajte i: Ne dozvolite da vas dete ne poštuje
A, onda sam dobila svoju decu. Dva anđela sa njihovim »bubicama«. Sa njima se rodio i drugačiji pogled na čitav svet, pa i na ista ona načela koja sam sama postavila.
Postepeno, neosetno udaljavali su me od mojih principa. Nisam bila ni svesna toga, sve dok nisam shvatila da ne uspevam da izađem na kraj sa svim onim situacijama koje su mi nekada delovale kao lako rešive. Čvrst stav, autoritativan ton, ne daju uvijek rezultate, iako tako piše u knjiigama. Deca su senzitivnija nego što možemo pretpostaviti. Osećaju našu emociju, osećaju tu »slabost« koju imamo kada se radi o njima.
