Nekada su se moji stavovi skoro potpuno poklapali sa svim onim mišljenjima i savetima iz stručne literature.
Na umu su mi dve situacije koje nose zabranu. Dva »ne« sastavljena od istih glasova, ali potpuno različita. Ne koje izgovaram kada vidim da dete ide prema nekoj opasnosti. To je odsečno ne, ne koje ne dozvoljava raspravu.
Postoji i ono drugo ne, koje izgovaram jer bi to tako trebalo, a na ivici sam da popustim, jer znam da ću time učiniti veće zadovoljstvo detetu, nego što bih mu eventualno mogla nanijeti neku štetu. To je ono ne koje dolazi kao odgovor na pitanje da li može dobiti jednu čokoladicu posle ručka. Dete dobro zna da će lako to ne pretvoriti u da. Ne zato što je tako svakog dana, zato što su loše postavljene granice, već zato što oseća moje kolebanje. Kada ručak nije pojeden nakon ne nema dalje priče na tu temu. Dakle, deca i te kako dobro prepoznaju pozadinu reči i na osnovu toga dobro znaju šta im je činiti, odnosno ne činiti.
Pročitajte i:Ako li te ja opandrčim…
Granice moraju postojati. Bez njih bismo mogli govoriti samo o nevaspitanju i raspuštenosti. Ipak, isključivost u bilo čemu nije dobra. Znamo gde treba »udariti« čvrsto ne, koje ništa ne može pomeriti.
Ipak, postoje one delikatnije situacije u kojima je potrebno dosta mudrosti, »vaganja«, sagledavanja, procene da bi se moglo valjano zaključiti da li držati zabranu ili podići rampu i kada. Najbolja vodilja je srce. Roditeljski instinkt je jednako dobra kočnica i za detetove, kao i za naše želje. Kada se nasluti eventualna opasnost, ili makar nelagoda, po dete, roditeljski razum i srce se lako saglase. Roditeljski alarm nikada ne greši. Iz tog razloga, ne treba biti krut u obavljanju roditeljskih dužnosti. Ne mogu se deca knjiški vaspitavati. Mora im se pristupati kao individuama. Svaka odluka, zabrana, dozvola, mora biti prilagođena konkretnom detetu, jer ni deca, potomci jedne majke i jednog oca, nisu isti. Na nekog će zabrana delovati stimulativno, prekor edukativno, a nekog će dovesti do očajanja i uzrokovati potpuno suprotne reakcije od željenih.
Naučila sam da ne pretpostavljam, nego da sagledam, da ne očekujem, već da sačekam, da ne okrivljujem, već da razumem i ukažem, i da volim bez zadrške, jer bolja vodilja od roditeljske ljubavi ne postoji.
Napisala: mama Marija
Izvor: Roditelji.me
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Mama i tata, ja nisam kriva što je vama loše!
„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako… Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate… Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti...
Nama niko nije govorio ”Volim te”
Piše: Angelina Radulović Nama niko nije govorio ”Volim te”. Nisi mogao isterati lako tu rečenicu iz naših naoko težački grubih roditelja. Njihove su reči bile skupe. Pohvale još skuplje....
“Jesu li vam rekli da su me tukli da crtam jer mama radi u … i čuva mi radno mesto?!”
Inspirisana provalom malograđanštine i arogancije, ilustrovaću naše duboke probleme jednim iskustvom. Dovoljno je staro, pre više od 6-7 godina, pa mogu o tome u kružoku javnosti. Imadoh učenika, visok lep...
Pitanja koje možete postaviti sebi i svojoj deci, ukoliko vas ovih dana preplavljuje strah
Prvo, razumljivo je što ste uplašeni. Ovaj strašni događaj poljuljao je naša uverenja o sigurnosti i o ljudskoj prirodi. Deluje kao da više ništa nije isto. Međutim, normalno je i da želite...
Nema komentara.