Zatim deda ponovo ustade punom čašom, pa samo što otpoče:
– Moju unuku – veli – i ze… – pa zajeca i onemi namah.
– I zeta i bracu – dopuni bába. – Neka su nam živi… – pa i on zastade. I njemu se nešto prepreči u grlu.
I svi jecaju i plaču, a mi se uzverili, zglédamo se. Dok se najposle i Marku ne rastuži, pa ti on udesi svoje gajde. Njemu žao, što nana plače.
To nam je prvi Božić bez naše sejke. Već skoro godina kako se odvela u varoš. A i braca je kod njih na školama. Kako on tek ume „Roždestvo“! On tek ume! Ono đački!
– Bar da su bracu poslali – veli nana, a vlažne joj oči.
– E – veli bába i nepravo mu – neka – veli – ni oni ne budu sami!
– Natoči – veli deda, pa poče neku stihiru, što samo još bába ume ponešto da mu pomaže. I Števa pojac zna tako.
Najedared lupnu neko u prozor.
Ućutaše.
– Ko je?
– Je li slobodno pevati?
– Jeste! – viče deda razdragan malo od pića, a malo onako.
– A vi puštajte! – viče onaj spolja.
Iziđe neko da ga pusti, a mi nagađamo u sebi, ko je.
Svi ukočismo poglede, a on još spolja veze glasom, misliš u srebrno zvono bije:
– Roždestvo tvoje!…
– Braca! – kliče bába.
– Braca! – pocikasmo svi odreda. I poskakasmo oko njega.
A on stao nasred sobe, pa poji „Roždestvo“ i smeška se, a nama se namah svima srce otkravi.
Udarismo i mi, pa…
– Anđeli moji! – jeca deda i grli nas.
– Hristos se rodi…
– Voistinu! – odgovara deda, pa ga obasipa poljupcima i suzama.
– I…
– I…? – povikasmo svi radoznali.
– I unuče babi!
– Praunuče! – kliknu deda, i skoči kao da će da poigra.
Sejka rodila.
Ne razumesmo, šta je to tako zdravo lepo, al’ tek i mi se radovasmo.
– Šta je pita bàba i kao milo mu i ne ume da se nađe.
– Sin! – završi braca, pa se poče ljubiti s nama i sa nanom.
– Sin… Zar sin?… He muku mu njegovu, nek je živ, nek je zdrav!
I sad poče još veselije, još burnije…
Nana uzela pa zapitkuje bracu kako ovo, kako ono; mi se valjamo po slami, sretni što nas niko ne psuje, a bàba i deda liju čaše, rođenčetu u zdravlje. Sve unuku i praunuku! Već im i oči zasijale.
– To će biti…
– Šta – veli deda razjaren – taj će Kosovo da osveti, taj bogme… Znam ja!
I opet jednu srknuše.
– A jel’, a punačak, veliš, a?
– Punačak – kaže braca.
A bábi se smeška brk, sipa vino, poji „Roždestvo“ i pliva u radosti.
– Pa baš drečan, a?
Braca klimnu glavom.
– Drečan dašta! – hvali se deda – zar da ja… Još kako drečan!
– I plače, je li, glasina, a?
– Plače – veli braca.
– Daj, bàba, vina!
A nana se smeši i nosi. Nosi srećna majka.
Još nekoliko srknuše. I san već da ih svlada, a bàba još gudi pomalo „Roždestvo“ i grca u sreći.
– Da, da. bogme… Junak je to… Jaki, a?… Eh, krv je to… Plače… Neka, neka rode…
– Roždestvo tvoje Hriste Bože naš…
