*
Veče se lagano spušta. Neka magla spustila se nad selom, a već se i dim lagano diže iz posrnulih dimnjaka i nastupa ona svečana – pred badnje veče – tišina. Još samo gde-gde što zaškripi zamrznuti ćeram, il’ se zatvore po čija vrata.
Posle – mir.
Piljež se okupila oko peći, pa čeka… Vidi se čeka nešto… Čeka Božić!… Bába naliva boce, a deda unosi slamu u vajat… I kad ko šta hoće, a on šapuće… Ne zna se zašto to, da se šapuće, al’ svi znaju, da tako treba… I niko neće da kvari reda.
Ni prase više ne groiće. Deda ga još posle podne, sa osobitom nekom pasijom i sa svojom rođenom, rožanom bricom zaklao. A deda je vrlo krasnu bricu imao! Još na Tucin dan je sa nekom svečanom ozbiljnošću naoštrio, i eto sad, gde s ponosom pogleda na prase, što opet u potpunoj svojoj svesti božićne pečenke, visi o stražnjim svojim nogama o klinu u tremu.
Može se reći, sve je već u redu. Sve, još samo da zasvetli žižak, pa da onda već i Božić dođe.
Na polju se sve većma smrkava. Još jednom se dobro pročarka peć, bába ostavio već i lulu, a nana uđe i odanuv od posla:
– Gotova sam – reče.
Svi se pogledasmo, a osmejak radosti preleti nam preko lica.
– E – reći će bába, mahnuv glavom na nas – ajd’ – veli – po slamu! I njemu zaigra levi brk.
Nana užegla sveću, spremila žito, pa će da nas dočekiva, a mi sa vanrednim, neobičnim osećajima poletesmo u vajat.
I samo se čuje, kako slama šušti, kako srce bije, kako mališe stenju od muke, što bi svaki, što više da ponese.
Prvo će deda, pa onda bába, pa za njim Ljubiša, pa ja, pa Zorica, pa najposle Marko. Svi se poređasmo, svi gologlavi i razvučenih usana, a deda osvrnuv se, je li sve u svom božićnem redu, otvori vrata, a svetlost sveće i miris tamjana čitavo nas zadoji svojom svetlošću.
– Hristos se rodi! – kliknu deda, a oko mu zasja suzom radosti.
– Vaistinu rodi! – odgovara nana i posu ga žitom.
– Hristos se rodi! – veli i bába, pa i njemu zadrhta donja usna.
– Vaistinu pogodi! – odgovara nana, pa opet zanese šakom punom žita.
Mi se osmenusmo.
– Hristos se rodi! – zacvrkutasmo i mi, onako kao lastići i preko reda, a nani se blista lice od radosti, pa nas posipa pšenicom i materinskom milošću:
– Vaistinu rodi, golubovi moji! Vaistinu, snago moja!
Pa se saže i poče nas ljubiti i grliti. A mi veseli posipamo slamu i pojimo „Roždestvo“. I mi i deda i baba i svi, svi pojimo, i svaki čas u vajat. Neka što više slame bude. Neka je pravi Božić.
Deda drhćućom rukom uzeo da posipa po stolu, i drhćućim glasom poji, poji neke pesme, što ni vertepaši ne znaju – a jedva se čuje od glasnog Marka. Bábi se smeška usna i pušta nas na volju. Sve nam je slobodno.
Odjedanput ožive kuća, i pretvori se u neko rajsko milje.
Mi pojimo, a nana postavlja.
Pod ikonom, pod onom starom, što se jedva raspoznaje u zelenom žitu, drhće bleda svetlost kandila, tajanstveno ozarila božićni kolač. A božićni kolač, – ah, Bože moj, kako je samo umela da udesi naša nana: božićni kolač! Pod njime i žita, i ora, i šljiva i novaca i – svega. A sam kolač miriše na Božić. Pa i tice i jaganjci neki po njemu. Gore struk bosiljka sa obvijenim crvenim ibrišimom! Vidiš nema šale, već pravi pravcati Badnji dan.
Unese se najposle i večera.
Svi stasmo pred ikonu, a deda otpoče kao vladika sa svojim staračkim glasom:
– Vo imja oca…
A mi svi za njim:
– Vo imja oca…
– I sina…
A mi:
– I sina…
– I svjatago duha…
– I svjatago duha…
– Amin!
– Amin! – završismo i mi.
Deda otpeva sam „Roždestvo“. Slabi mu glas oteo se, pa izvija starac nekako i zaneo se, misliš u Vitlejemu si.
– … Gospodi, slava tebje!
A mi svi iz glasa:
Roždestvo tvoje Hriste Bože naš…
Ori se lepo kuća od radosti…
I taman da i mi, a nešto sevnu pod prozorom, i lepo se zatrese staklo.
– Buuu!
– Živeo! – viknu bába, pa namignu na nanu.
– Pozlatila ti se ruka! –kliknu deda. – Znam te!
– Hristos se rodi! – viknu onaj spolja iz pomrčine.
– Vaistinu, kumiću!
Pozno ga po glasu.
Posedasmo posle za sto. Svi smo na okupu, koji smo na okupu! Gledi nas deda pa čkilji od radosti i uživa. Gledi nas bába, pa mu oko kaže da uživa. Gledi nas nana – uživa i ona, al’ se nešto zaplaka. Setila se brace. On nije za stolom.
– Znao sam ja – veli bába, a i njemu žao. – Pa ovaj… što… svejedno! Kod sestre je, veli, al’ i njemu podgrcnu nešto.
A nana uzela keceljcem pa briše suze.
Svi zaćutasmo. Samo što čuješ kako puckaju zaušnjaci i osećaš dah neke osobite svetinje toga večera.
Natočiše čaše.
– Hristos se rodi! – reći će deda, dignuvši čašu i kucnu se s bábom.
– Vaistinu! – reče bába, i poljubi ga u suhu ruku.
Pa onda nana, pa svi redom.
I opet se oči navodnjiše, a čaše do dna iskapiše.
