“Neka, ja ću to umesto tebe.” Zvuči poznato?

Roditelji sve češće odrađuju poslove umesto deteta. Da se dete ne muči, da se slučajno ne povredi, da mu pokažu ljubav, da mu ugode…

Neophodno je pomagati detetu, ali ne treba preterivati. Roditelji sve češće odrađuju poslove umesto deteta. Da se dete ne muči, da se slučajno ne povredi, da mu pokažu ljubav, da mu ugode… Ili roditelji žure, pa nemaju vremena da sačekaju da se dete samo obuče, zakopčavaju detetu dugmad, oblače čarape, hulahopke, vezuju pertle… iako ona sama već odavno pokazuju interesovanje da se time pozabave.

Ne idu peške u vrtić jer dete sporo hoda ili hoće da hoda po ivičnjacima, nego guraju dete u kolicima jer je tako jednostavnije i brže. Nekad to rade roditelji, a ponekad bake i dede. Ali bake i dede mnogo manje vremena provode sa detetom u odnosu na roditelje, pa je njihov uticaj na razvoj deteta slabiji. Što znači da su u ovom slučaju glavni ”problem” roditelji.

Kako preterano pomaganje može da bude štetno? I zašto to roditelji rade? Možda da zaštite dete? Ili udovoljavanjem stvaraju zavisan odnos i više vezuju dete za sebe. To nije prirodno, nije u skladu sa biologijom i pogrešno se tumači kao ljubav i briga.

Zaštititi dete je prirodno, ali prezaštićivanje je pogrešno. Na primer, dete od osam meseci puzi i naiđe na nisku prepreku ili ne može da dohvati neku igračku. Poneka mama ili baka će ukloniti prepreku ili mu dodati igračku, da se “dete ne muči.” Bolje bi bilo pomoći detetu da predje preko prepreke i samo dohvati omiljenu igračku. Kada to savlada, onda sledeći put mogu da naprave mali poligon sa dve, tri prepreke i tako uče dete odmalena da samo savladava prepreke. Sa ovakvim aktivnostima potrebno je početi veoma rano i stalno ih osmišljavati, jer prve godine života su najznačajnije za razvoj mozga. A u tom razvoju važnu ulogu imaju genetika, hrana (posebno jod), okruženje i pokret.

1 2 Sledeća strana