Kod većine ljudi (koje nazivamo neurotipičnim) mozak radi po nekoj „uobičajenoj šemi“. Brzo filtrira ono što je važno, ignoriše ono što nije i većinu stvari odrađuje automatski, bez razmišljanja. Kao da ima prečice koje mu olakšavaju svakodnevicu. To omogućava brze odgovore i čini da se mnoge kognitivne radnje odvijaju automatski i deluju tipično.
Međutim, kod nekih ljudi mozak funkcioniše drugačije. Neurodivergentne osobe (procene su da čine 15-20% populacije) imaju mozak čiji način obrade informacija odstupa od ovog „tipičnog“ obrasca. Njihov mozak informacije obrađuje drugačijim redosledom, sa drugačijom dubinom i osetljivošću od većine. Ovo nije znak nedostatka sposobnosti, već poseban kognitivni stil; svet doživljavaju, obrađuju informacije i reaguju na jedinstven način. U neurodivergentne profile spadaju, na primer, osobe na spektru autizma, ADHD-om, disleksijom, dispraksijom, disgrafijom, Turetovim sindromom, visokosenzitivne osobe i drugi.
Da bismo razumeli neurodivergenciju, moramo najpre razumeti kako funkcioniše mozak kod većine ljudi. Tek tada možemo jasnije sagledati ove razlike i umesto prepreke, postati podrška.
Ovaj tekst će ti pomoći da razumeš:
- kako funkcioniše obrada informacija kod većine ljudi,
- kako se ona razlikuje kod neurodivergentnih osoba,
- i kako možemo da pružimo podršku deci, kao i odraslima.
Na primer:
- Ako neko uđe u prostoriju, mozak automatski registruje pokret i proverava da li je to poznata osoba bez da mi svesno razmišljamo o tome.
- Dok pričamo s nekim, naš mozak paralelno prati izraze lica, ton glasa, kontekst razgovora i odgovara u skladu s tim, sve to u deliću sekunde.
- Kada se krećemo kroz prostor, nesvesno procenjujemo rastojanje, planiramo pokrete, balansiramo.
Kako mozak prima i obrađuje informacije
Naš mozak neprekidno prima informacije iz sveta. Svaka slika, zvuk, miris, dodir, sve mora da prođe kroz određeni tok:
Senzorni unos: Čula (vid, sluh, miris, ukus, dodir, propriocepcija i ravnoteža) hvataju informacije iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
Prenos signala: Te informacije se pretvaraju u električne impulse i putuju kroz nervni sistem ka mozgu.
Obrada u mozgu: Kada stignu do mozga, on ih:
- prepoznaje (percepcija),
- povezuje sa prethodnim iskustvima (memorija),
- boji emocijama,
- tumači značenje,
- odlučuje kako da reaguje (izvršne funkcije).
Reakcija: Na osnovu svega toga, donosimo odluku: da nešto uradimo, kažemo, ignorišemo, povučemo se ili planiramo sledeći korak.
Motorički odgovor:
- Planiranje pokreta: Nakon obrade informacija, mozak planira odgovarajući motorički odgovor. Taj proces podrazumeva izbor odgovarajućih mišića i određivanje redosleda njihove aktivacije.
- Prenos signala do mišića: Motorički signali putuju nervnim vlaknima od mozga ka mišićima. Na mestu spoja između nerava i mišića, ti signali se pretvaraju u hemijske poruke koje izazivaju stezanje (kontrakciju) mišića.
- Izvođenje pokreta: Kontrakcija mišića omogućava da pokret zaista nastane i bude izveden
- Povratne informacije: Tokom samog pokreta, senzorni receptori šalju informacije nazad mozgu o položaju tela i stanju mišića. Te povratne informacije pomažu mozgu da prilagodi pokret u hodu i da ga precizno kontroliše.
Gde dolazi do razlike kod neurodivergentnih osoba?
Kod osoba sa autizmom, ADHD-om, disleksijom, dispraksijom i drugim neurodivergentnim profilima, mozak obrađuje informacije drugačijim redosledom, intenzitetom i značenjem. Neke informacije stižu sa prevelikim intenzitetom, druge jedva da se registruju, a ponekad dobijaju značenje koje većina ljudi ne bi prepoznala kao relevantno.
Ove razlike mogu se javiti u bilo kojoj fazi obrade: u samom senzornom unosu, u organizaciji misli, u emocionalnoj reakciji ili u načinu na koji osoba pokreće i usmerava svoje ponašanje. U svakodnevici, to može izgledati kao haos ili nesnalaženje, ali iznutra se zapravo radi o pokušaju da se stvori red i smisao u svetu koji se doživljava drugačije.
Razlike u funkcionisanju mozga neurodivergentnih osoba ogledaju se u sledećim oblastima:
Senzorna obrada
Senzorna obrada se odnosi na to kako mozak prima, organizuje i tumači informacije koje dolaze iz čula (vid, sluh, dodir, miris, ukus, kao i osećaj tela u prostoru i kretanja). Kod neurodivergentnih osoba, senzorna obrada može biti otežana jer mozak ne filtrira informacije na uobičajen način. Nervni sistem ne prepoznaje automatski šta je važno, a šta može da se zanemari. Zato neki podražaji ulaze sa prevelikim intenzitetom, dok drugi jedva da se registruju.
Zbog ovog drugačijeg načina obrade, javljaju se dva glavna tipa senzornih razlika:
- Hipersenzitivnost: Neka čula su izrazito osetljiva, pa čak i blagi zvukovi, svetla, mirisi ili dodiri mogu delovati preplavljujuće.
- Hiposenzitivnost: Senzacije su jedva primetne, pa osoba stalno traži intenzivnije podražaje – kroz pokret, dublji pritisak ili dodatnu stimulaciju – kako bi se osećala povezano sa sobom i svetom.
Primer: Osoba sa autizmom može burno reagovati na zujanje rasvete koje većina ljudi i ne primeti, jer njen mozak ne filtrira taj zvuk kao nevažan.
Globalna vs. lokalna percepcija
Većina ljudi prvo vidi „šumu“, pa detalje. Neurodivergentan mozak često prvo vidi list: fokusira se na boju, teksturu i grešku, a celina dolazi kasnije.
Primer: Na porodičnoj fotografiji, osoba na spektru autizma prvo primeti iskrivljeni šav na majici, pre nego emocije na licima.
Kognitivna obrada
Kod neurodivergentnih osoba, kognitivna obrada može izgledati vrlo intenzivno, haotično ili nepredvidivo. Pažnja je često podeljena na više tokova istovremeno. Misli skaču, mešaju se i nadmeću za prostor, što stvara osećaj mentalne preopterećenosti. U drugim slučajevima, cela pažnja se „zalepi“ za jednu temu i u nju se ulazi duboko, ponekad do tačke zanemarivanja svega ostalog. To se zove hiperfokus.
Do ovakvih razlika dolazi zato što mozak drugačije filtrira informacije i prioritete. Umesto da automatski izdvaja ono što je važno u datom trenutku, on pokušava da obradi sve odjednom, ili se zadrži samo na jednoj stvari i ignoriše ostalo. To može delovati zbunjujuće ili dezorganizovano spolja, iako iznutra često postoji jasna logika: samo drugačija od one na koju smo navikli.
Izvršne funkcije
Pored toga, mogu se javiti teškoće u tzv. izvršnim funkcijama. To znači da osoba ima izazove sa planiranjem, započinjanjem i završavanjem zadataka, održavanjem fokusa i prelaskom sa jedne aktivnosti na drugu. Misli mogu biti tu, ali teško je napraviti konkretan korak: kao da između namere i akcije postoji nevidljiv otpor.
Primeri iz svakodnevnog života:
- Osoba sa disleksijom ima poteškoća da brzo i automatski prepozna reči tokom čitanja, pa mozak mora svesno da dešifruje svaku reč. Ovo usporava razumevanje teksta i brzo dovodi do mentalnog umora.
- Osoba sa ADHD-om pokušava da sluša sagovornika, ali joj pažnju odvlače zvukovi iz hodnika, misli o obavezama i osećaj unutrašnje napetosti. Na kraju oseća umor, iako „ništa nije radila“.
- Osoba sa disgrafijom ima mnogo ideja i jasno misli o temi, ali kada pokuša da ih zapiše, reči ne teku lako, rukopis je nečitak, a proces pisanja je spor i zamoran, ne odražavajući brzinu njenih misli.
Socijalna obrada
Kod neurodivergentnih osoba, socijalna obrada je često otežana jer mozak ne tumači automatski ili intuitivno neverbalne signale, pravila komunikacije i očekivanja u interakciji sa drugima. Informacije poput izraza lica, tona glasa ili govora tela se ne prepoznaju ili ne tumače na način koji je većini podrazumevan, pa osoba često ne zna kako da reaguje.. Zbog toga interakcije koje deluju jednostavno i prirodno za druge mogu biti iscrpljujuće, zbunjujuće ili ostaviti osećaj neuspeha.
Osoba može biti iskrena i otvorena, ali okolina to doživi kao pregrubo, neprimereno ili neprilagođeno. U stvarnosti, ona se trudi da ostvari kontakt, samo koristi način komunikacije koji je njoj razumljiv i koji ne podrazumeva skrivena značenja.
Ove razlike ne potiču iz nedostatka empatije, već iz toga što mozak obrađuje socijalne signale sporije, odvojeno ili im pridaje drugačije značenje, umesto da ih prepoznaje i integriše automatski i intuitivno. Delovi mozga zaduženi za socijalno rezonovanje funkcionišu drugačije, što otežava brzo „čitanje“ socijalne atmosfere i razumevanje tuđih perspektiva.
Kako to izgleda u svakodnevici:
- Osoba na spektru autizma može ne primetiti da je sagovorniku neprijatno, jer obraća pažnju samo na ono što je rečeno, a ne na govor tela.
- Osoba na spektru autizma može pričati o temi koja je njoj važna, ne uviđajući da je druga osoba izgubila interesovanje.
- Osoba sa ADHD-om može upadati u reč, menjati temu ili zaboravljati detalje iz prethodnih razgovora. Okolina to ponekad tumači kao nepoštovanje, iako to nije namera.
Emocionalna obrada
Emocije kod neurodivergentnih osoba mogu biti veoma intenzivne, nagle ili teško razumljive iznutra. Neke osobe se lako preplave i teško im je da regulišu ono što osećaju. Druge imaju poteškoće da prepoznaju i imenuju svoje emocije, pa osećaj nelagode traje dugo jer ne znaju tačno šta im se dešava.
Ponekad emocija traje duže nego što okolina očekuje. Nije neuobičajeno da se reakcija na malu frustraciju doživi kao snažna oluja iznutra, bez mogućnosti da se brzo utiša. U drugim situacijama, emocije se zadrže u telu, pa osoba deluje povučeno, zamrznuto ili nedostupno, iako u sebi oseća snažan nemir.
Do toga dolazi jer mozak i nervni sistem obrađuju emocionalne signale na drugačiji način. Često se dešava da emocionalni signali dolaze sa većim, preplavljujućim intenzitetom. Umesto da mozak te snažne signale automatski razloži, umiri ili preusmeri koristeći uobičajene unutrašnje mehanizme, oni se doživljavaju celim bićem. Kao da nedostaje unutrašnji „filter“ koji bi automatski ublažio jačinu emocije ili signalizirao da je „ovo mala stvar, proći će“. Zbog toga se emocije teže gase, duže traju ili se sporije menjaju u odnosu na ono što spoljašnja situacija nalaže, doživljavajući se direktno, bez te automatske „amortizacije“.
Regulisanje emocija zato često zahteva dodatni, svesni napor. To nije zato što osoba preuveličava, već zato što njen nervni sistem drugačije obrađuje ono što se dešava u njoj i oko nje.
Primeri:
- Osoba sa autizmom može burno reagovati kada joj se poremeti plan. Nije u pitanju tvrdoglavost, već osećaj gubitka kontrole koji izaziva jaku unutrašnju napetost.
- Osoba sa ADHD-om može se u jednom trenutku osećati potpuno ravnodušno, a već sledećeg izuzetno uznemireno. Promena dolazi brzo, kao da emocija „uskoči“ bez upozorenja.
Motorički odgovor
Motorička obrada se odnosi na to kako mozak planira, organizuje i sprovodi pokrete tela. Kod neurodivergentnih osoba, ova veza između misli i pokreta može biti otežana, usporena ili neusklađena.
To se dešava zato što senzorne informacije koje dolaze iz tela i okoline ne stižu u mozak na uobičajen način, ili ih mozak drugačije tumači. Kada planira pokret, osoba mora da obradi gde joj je telo u prostoru, kako da ga pokrene, kojim redosledom i kojom snagom. Ako bilo koji deo tog lanca obrade bude narušen, pokret može biti usporen, nespretan ili potpuno neizvodiv.
Nekima je teško da precizno izvedu pokret koji su zamislili, jer telo ne „sluša“ mozak onako brzo ili tačno kako bi želeli. Kod drugih postoji stalna potreba za kretanjem, kao način da se osećaju budno, prisutno i u ravnoteži.
Motorička nespretnost, trzaji, nepredvidivi pokreti ili stalno pomeranje tela nisu znak nemira bez razloga. Često su to pokušaji samoregulacije: način da osoba ostane u kontaktu sa sobom, da organizuje pažnju ili da umiri unutrašnju napetost.
Primeri:
- Osoba sa dispraksijom zna šta želi da uradi ili kaže, ali telo ne uspeva da isprati plan. Pokreti su usporeni, nespretni ili delimično izvedeni, što može izazvati frustraciju ili osećaj stida.
- Osoba sa ADHD-om sedi na radnom mestu, ali nesvesno pomera stopalo, premešta se u stolici ili trza rukom. To joj pomaže da zadrži pažnju i ostane povezana sa zadatkom.
- Osoba na spektru autizma može delovati ukočeno ili mehanički u pokretima, posebno u situacijama koje su nepoznate ili emocionalno zahtevne.
- Osoba sa Turetovim sindromom oseća unutrašnju napetost ili nagon (premonitorni nagon) koji se oslobađa iznenadnim, nevoljnim pokretom ili zvukom (tikom).
Ilustracija razlika kod neurodivergentnih stanja
Kako pomoći – i deci i odraslima
- Priznajemo njihov doživljaj kao stvaran, čak i kad ga ne razumemo.
- Ne pokušavamo da ih „popravimo“, već da ih podržimo i razumemo.
- Učimo kako da komuniciramo jasno i bez zamagljivanja.
- Prilagođavamo okruženje: manje buke, više strukture, fleksibilnost u komunikaciji.
Psihoterapija sa odraslim neurodivergentnim osobama – ukratko
Na osnovu savremenih modela (Bowers & Widdowson, 2023):
- Stvori bezbedno mesto bez pritiska da se „ponašaju neurotipično“.
- Radi u njihovom tempu.
- Koristi senzitivne metode: crtanje, telo, pisanje.
- Ne nameći emocionalni kontakt: pusti da dođe sam.
- Pokaži radoznalost, a ne sažaljenje.
- Pruži validaciju: „tvoje iskustvo ima smisla“.
Zaključak
Razumevanje načina na koji neurodivergentne osobe primaju, obrađuju i reaguju na informacije otvara nam vrata ka širem prihvatanju ljudske različitosti. Nije poenta u tome da svi funkcionišemo na isti način, već da prepoznamo da raznolikost u kognitivnim stilovima, senzornoj obradi i emocionalnoj regulaciji obogaćuje naše društvo.
Neurodivergentne osobe svet vide, osećaju i doživljavaju na svoj jedinstveni način. Umesto da pokušavamo da ih „uklopimo“ u postojeće šablone, naš zadatak je da gradimo društvene, obrazovne i radne sredine koje priznaju i podržavaju tu različitost.
Razumevanjem ovih razlika činimo korak ka inkluzivnijem, humanijem i bogatijem društvu u kojem svako ima priliku da raste i doprinese svojim jedinstvenim darovima.
Autor: Irena Stojiljković, Master defektolog, psihološki savetnik i psihoterapeut pod supervizijom.
