Šta kada dete krene počni da pravi probleme i baci roditelje u brige? Pročitajte ovu istinitu priču o roditeljskoj domišljatosti.
Piše: Maja Rogan
– Halo!
– Zdravo, Majo, ovde B. iz firme… Ukratko: da li ste slobodni sledeće srede?
– Da.
– Ovako, u sledeću sredu nam dolazi vrlo važan gost. Tražio je razgledanje. On je Izraelac. Molim vas, spremite istoriju Jevreja kod nas. Prošli put kada nas je pitao, mi nismo znali da mu kažemo. Naše vozilo, naš vozač čeka vas ispred „Hajata“ posle njegovog predavanja u 18.00 sati. Bitno je da ostavite dobar utisak, to nam je važno. U gužvi sam! Pozdrav!
– OK. Dogovoreno.
…
Maja Rogan
Gost mi prilazi ispred hotela.
– Dobar dan. Vi ste moj vodič?
– Da.
– Tako sam vas i zamišljao. Drago mi je. Želim sa vama da se dogovorim na početku vezano za turu.
Jako sam umoran, jer sam imao napornu sedmicu, molim vas skratite razgledanje na četrdeset pet minuta. Posle bih želeo negde pored reke da probam dobar čokoladni kolač i malo da ćaskamo.
Pročitajte i: Kako kontrolisati tinejdžera
– Važi, shvatila sam.
…
– Da li mogu da pogodim? Moji srpski domaćini sigurno su vam rekli da sam ja važan gost? Da li sam u pravu?
Ništa ne odgovaram, zadržavam dah i ne pokazujem reakciju.
– Čista intuicija! Ne morate da odgovorite, ali reći ću vam, ja sam tako jednostavan čovek, koji vodi normalan život. Posvećen sam poslu, a moja žena ima teži posao, ona brine o deci. Ovo što ja radim ili ovo što vi radite je med i mleko u odnosu na poziciju roditelja koji se bavi decom. Vi ste udati? Imate decu?
– Da, dvoje.
– Ja imam ženu i troje dece. Za moju ženu ja sam uvek kriv, šta god uradim, znam da sam kriv.
To vam je kao jevrejska sudbina, još od Zlatnog teleta, preko Isusa do Drugog svetskog rata. Uvek smo krivi. Svi upiru prstom u nas, uvek u centru pažnje i kada ima i kada nema razloga. Dežurni krivci.
– A šta je suština, ispod površine? – pitam.
– Mislim…Teško je biti manjina već više od dve hiljade godina. Hvala Bogu da i dalje opstajemo. Nema kukanja, sve što se čoveku desi zaslužio je, ako tako postavite život , onda je život Božiji dar. Ako počnete da se žalite, pretvorićete se u tugu. Mi da smo kukali, više nas ne bi bilo. Mora da se radi i uvek treba imati nove ideje… Siguran sam da niste čuli da su u najvećem broju dobitnici Nobelove nagrade Jevreji?
– A u čemu je vaša tajna?
– Morate da pokažete pozitivan primer budućim generacijama. Ako decu naučite da je život težak, možete sebe smatrati uspešnim roditeljem.
Gost je bio veoma radoznao. Dok smo sedeli na jednom od beogradskih splavova, postavljao je pitanja o Jevrejima u Jugoslaviji, o obrazovanju, zdravstvu, kako provodimo slobodno vreme, gde idemo na odmor… Ja sam se u jednom trenutku osećala kao u policijskoj stanici gde treba da odgovaram na postavljena pitanja.
– Sviđa mi se kako odgovarate na pitanja, vaša zapažanja i zaključci, vaš humor. Trebalo bi da se bavite pisanjem. Sve što ste mi rekli stavite na papir. Bilo bi interesantno da se pročita.
– Hvala.
– Kažete da ovde roditelji uče sa decom? To i vi radite?
– Da.
– To znači dok ste ovde sa mnom, vi ste u mislima sa školskim zadacima vaše dece?
– Na neki način jesam.
– Sada ću ja vama da ispričam moj slučaj.
– Mislim da bi bio red da vi nešto kažete o sebi da se i ja malo odmorim od rafalne paljbe pitanja.
Počinjemo oboje da se smejemo.
Pročitajte i: Tinejdžerske godine: Nemojte odustati od komunikacije sa detetom
– Ja sam bio najgori đak u razredu. Družio sam se s problematičnom decom. Sestri sam rekao da želim da pobegnem od kuće. Moj otac je bio bogat čovek. Jednog dana, došao je kući i rekao nam je da je bankrotirao i da moramo da prodamo stvari u kući i sve vrednosti da bi izmirio dugove i da svi moramo da radimo. Ja sam tada imamo šesnaest godina. Meni je pronašao posao u luci Haifa da radim kao lučki radnik na utovaru i istovaru robe. Tako sam ja počeo da radim po ceo dan i dobijao sam nadnicu. Bio sam u okruženju ljudi koji su se svaki dan svađali i tukli zbog nadnice. Svako veče kada sam dolazi kući, zaticao sam sve manje i manje nameštaja i stvari. Moji su mi rekli da su stvari dali na komision ili da su prodali na buvljaku. „Da li si dobio nadnicu? Avi ti je platio?“ „Da dobio sam. Izvoli!“
Otac mi je svako veče govorio „Hvala ti što si shvatio ozbiljnost situacije.“ Moj otac bio je nemački Jevrejin. Nisam mogao da verujem da se to dešava mojoj porodici. Posle mesec dana, u luci je izbila opšta tuča među lučkim radnicima, jer je jedan od njih optužen za krađu. Toga dana sam bio sav u modricama. Vidite ovaj ožiljak na prstu, e to mi je od tada. Plakao sam nad svojom tužnom sudbinom i molio oca da mi nađe neki novi posao i da hoću da promenim školu i da živim sa bakom i dekom. Posle dve godine, otac je rekao da je vratio dugove i nešto od nameštaja je otkupio iz komisiona. Ja sam otišao u vojsku, posle u Ameriku na fakultet… Moji roditelji su odavno umrli.
Kada je moj sin napunio šesnaest godina, počeo je da mi pravi probleme kao ja mojim roditeljima. Lagao je kao ja, ponašao se kao ja. Sve isto. Ja sam mislio da sam pametan čovek i da me intuicija ne vara, da poznajem ljude. Onda me je posetila moja sestra i rekla mi je:
„Bilo bi dobro da uradiš isto što i otac sa tobom.“
„A šta to?“, kažem ja.
„Sećaš se kada si radio u luci? To je otac sve dogovorio s njima i tvoju nadnicu i batine zadnjeg dana.“
„Hoćeš da kažeš da nije bilo bankrota?“
„Nije, sve smo stvari iz kuće odneli kod rođaka u podrum i kada si se klonuo, lošeg društva i kada je otac shvatio da si se opametio, više nismo izigravali sirotinju.“
Pročitajte i: Tajne tinedžerskog mozga: Zbog čega nisu baš normalni?
„Osećam se kao kreten.“
„Mogu misliti.“
„Čija je to bila ideja?“
„Očeva, ja sam mu rekla da ti hoćeš da bežiš od kuće, to smo morali da uradimo za tvoje dobro.“
„Zašto mi to ranije nisi rekla?“
„Nisam htela da se osećaš kao sada.“
„Misliš kao idiot… sve je to bila farsa!“
„Hteli smo svi da ti pomognemo, to je bila naša ljubav prema tebi i zato smo krili.“
„Matora mrcina, kako me je prešao! Koje li je još tajne poneo sa sobom u grob? Šta mi je uradio! A tebi dodeljujem Oskara za glumu!“
Moja žena je prestala da radi i bavila se samo našim sinom. Sada je problem rešen.
Na rastanku mi je rekao:
– Meni je bilo lepo na današnjoj turističkoj turi i zbog toga bih želeo da vam se zahvalim.
– I meni je bilo zadovoljstvo.
– Jednoga dana kada budete pisali o meni, ne bih voleo da budem okarakterisan kao izraelska škrtica. Ovo je bakšiš za vas.
– Hvala.
“Najteže je biti roditelj”, priča iz zbirke Maje Rogan “Turistički vešeraj” (naslov i oprema redakcijski)
preneto uz dozvolu autora
Umesto biografije
Maja Rogan (46) turistički vodič na engleskom i italijanskom jeziku.
Koliko ja vidim, biografija je forma pisana u superlativu bez ijedne mane. Dosadne su i sve liče jedna na drugu, kao uniforme. Ako želite da saznate nešto o meni, pročitajte moje knjige pod nazivom „Turistički vešeraj“ i „Turistički tartufi“ ili pitajte moje prijatelje, oni će vam reći moje vrline i mane. Tačnije, neće vam reći moje mane, jer me i suviše vole.
Volim jednostavne i inspirativne ljude sa vrcavim humorom koji svoje ideje realizuju u stvarnost.
Muzičar po mom ukusu je Fabrizio de Andre.
Od istog autora: Kada gradsko dete vidi kravu
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Mama i tata, ja nisam kriva što je vama loše!
„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako… Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate… Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti...
Nama niko nije govorio ”Volim te”
Piše: Angelina Radulović Nama niko nije govorio ”Volim te”. Nisi mogao isterati lako tu rečenicu iz naših naoko težački grubih roditelja. Njihove su reči bile skupe. Pohvale još skuplje....
“Jesu li vam rekli da su me tukli da crtam jer mama radi u … i čuva mi radno mesto?!”
Inspirisana provalom malograđanštine i arogancije, ilustrovaću naše duboke probleme jednim iskustvom. Dovoljno je staro, pre više od 6-7 godina, pa mogu o tome u kružoku javnosti. Imadoh učenika, visok lep...
Pitanja koje možete postaviti sebi i svojoj deci, ukoliko vas ovih dana preplavljuje strah
Prvo, razumljivo je što ste uplašeni. Ovaj strašni događaj poljuljao je naša uverenja o sigurnosti i o ljudskoj prirodi. Deluje kao da više ništa nije isto. Međutim, normalno je i da želite...
Divno i poucno…s tim da mi ne mozemo da glumimo bankrot jer smo davno bankrotirali..bar vecina jeste. Dete mi je jos malo ali se iskreno nadam da cu imati pameti, snalazljivosti i snage da uspesno prebrodimo “lude” godine kada dodju.