Ne možete pobediti u bici za kontrolu nad vašim tinejdžerom. Ima mnogo stvari koje roditelji apsolutno ne žele da njihovi tinejdžeri rade — da se opijaju, drogiraju, budu seksualno aktivni, izostaju iz škole, druže s nepoželjnim prijateljima — ali većina njih prilično često radi nešto ili sve od toga. Mnogo tinejdžera u osnovi rade ono što njihovi roditelji žele. Međutim, mnogobojniji su oni koji ne rade, ili bar ne u potpunosti. I ne postoji ništa što bi roditelji mogli da učine da ih u potpunosti drže pod kontrolom.
Nepotpuna kontrola je obično najviše što možete da postignete. To znači da postoje pravila i da im se oni ponekad i donekle povinuju. Teško je kontrolisati tinejdžera i to vam često neće poći za rukom. Međutim, kontrola je apsolutno neophodna.
Tinejdžerske godine: Nemojte odustati od komunikacije sa detetom
Za većinu tinejdžera dovoljna je ta nepotpuna kontrola. To je sve što vam treba, mada vas neće spasiti od briga i glavobolja. Njih je nemoguće izbeći. Ali za većinu tinejdžera će ona biti sasvim dovoljna da se prebrode adolescentske godine, a da pri tom i tinejdžer i roditelji ostanu u relativno dobrom stanju.
Unutrašnji roditelj
Jedna psihološka činjenica o ljudskom razvoju predstavlja jedan od izvora roditeljske kontrole: svidelo se to adolescentu ili ne, roditelji već predstavljaju deo njega posredstvom njegove sopstvene savesti koja se razvija. Samim tim se ono što roditelji kažu ili čine neposredno urezuje tinejdžeru u glavu.
Nepotpuna kontrola je obično najviše što možete da postignete. To znači da postoje pravila i da im se oni ponekad i donekle povinuju.
Ono što će konačno postati samostalna savest odrasle osobe delimično je formirana postepenom internalizacijom roditeljskog glasa. Tokom adolescencije taj glas, savest, još uvek ne pripada adolescentu u potpunosti, niti je u celosti stvarni zasebni glas roditelja. On je negde između, na putu da postane samostalna savest tinejdžera, ali to još nije.
Za tinejdžera taj prelazni period može biti veoma izluđujući i zbunjujući. Tinejdžer često čuje roditeljski glas u svojoj glavi, ali ga još ne prepoznaje kao svoj. Tinejdžeri mrze taj glas. Najradije bi ga ugušili, isterali, oslobodili ga se. Međutim, on neće nestati jer je već u velikoj meri deo njih. Kasnije, kad odrastu, taj glas u potpunosti postaje njihov, i oni najčešće postaju saglasni s roditeljima: „Nije trebalo da ostajem tako kasno. Šta mi je sve polazilo za rukom kada sam bio tinejdžer!“ I konačno će i oni kao roditelji postavljati iste zahteve svojoj deci i preneti im svoju savest odrasle osobe, baš kao što su i njihovi roditelji preneli njima. Koliko puta kao roditelj uhvatite sebe da govorite iste stvari kojih se sećate da ste slušali kao dete i koje su vas izluđivale?
U nastavku: Postavljanje granica
