Ni pod kakvim okolnostima ne smete dozvoliti detetu da vas udari

Umesto što pokušavate da otkrijete ko je šta rekao ili uradio, oba uključena deteta moraju biti sklonjena s poprišta i odvedena u sobu sa zatvorenim vratima, gde će samo njih dvoje zuriti jedno u drugo dok ne reše nesporazum.

Piše: dr Kevin Leman, psiholog

“Ali udarila me je prva!”

“On je počeo!”

Većina dece će očas posla udariti brata ili sestru za vreme rasprave. Neće ni okom trepnuti niti se zbog toga osećati loše.

Roditelji zatim provedu poprilično vremena rešavajući ko je prvi počeo. Ali razmislite o ovome: svađa je čin saradnje. Ne radi se o tome ko je zadao prvi udarac. To znači da, umesto što pokušavate da otkrijete ko je šta rekao ili uradio, oba uključena deteta moraju biti sklonjena s poprišta i odvedena u sobu sa zatvorenim vratima, gde će samo njih dvoje zuriti jedno u drugo dok ne reše nesporazum.

Odlično je što ovo može da se primeni na sve uzraste, i na trogodišnjake i na petnaestogodišnjake. Dobro, trogodišnjaci verovatno ne mogu da reše svoje probleme, ali dobro bi im došao predah. To što nisu blizu mame i što znaju da je mama nesrećna već je samo po sebi dovoljno loše. Znate li da čak i jednominutna izdvojenost trogodišnjaku može da izgleda kao večnost?

Svađa je čin saradnje. Ne radi se o tome ko je zadao prvi udarac.

Morao sam da se nasmejem (u sebi) pre neki dan kad je moja kćerka Krisi poslala malog Konora u sobu da se malo izduva. Odmarširao je tamo kao mali vojnik i tiho sedeo u svojoj sobi. Posle te večnosti (čitava tri minuta), Krisi ga je pozvala: “Konore, jesi li spreman da siđeš?” I on se javio veoma skrušenim glasom: “Da, mama.”

Kada to dete siđe, mora da bude spremno da se ponovo pridruži porodici. To znači da se odnosi prema sestrici s poštovanjem, iako se ne oseća tako.

Kad se dvoje dece udaraju ili svađaju za doručkom, sklonite ih oboje od stola, ostavite ih same u sobi i zatvorite vrata. Tu je i dodatna kazna: kad izađu s rešenim nesporazumom, doručak je završen. Ostaće gladni do ručka, a ormarić s grickalicama zatvoren. Hoće li ih nekoliko sati gladi ubiti? Ne, ali će za ručkom možda pojesti više nego što je uobičajeno. Ali prenećete jasnu poruku da vam se rasprave za stolom ne sviđaju i da ih nećete trpeti.

Ni pod kakvim okolnostima ne smete dozvoliti detetu da vas udari. Jednom sam video kako je šestogodišnjakinja udarila trudnu majku u stomak, a mama je rekla: “O, samo si ljuta. Ti ne misliš tako!”

Mnogi roditelji misle da deca – naročito mala deca – ne znaju šta rade kad ih urade. O tome bi se moglo raspravljati. Međutim, istina ili ne, ne smete dozvoliti da se takvo ponašanje nastavi. Ako vas vaša jedanaestomesečna ćerka udari po licu, čvrsto joj spustite ruke i obuhvatite ih vašima tako da ne može da vas udari ponovo. Propratite svoj postupak ljubaznim, ali odlučnim rečima. Nežno joj recite. “Nemoj da me udaraš. Mama ne voli da je udaraš.” Podvucite što je ranije, da udaranje nije prihvatljivo. I, najvažnije od svega, nikad ne uzvraćajte (Smišljeno udaranje da bi se promenilo dečje ponašanje, za one kojima je to prihvatljivo, sasvim se razlikuje od uzvraćanja udarca kao nepromišljene reakcije).

Ako želite savršeno dete, kupite sebi lutku. A deca nisu lutke. U roditeljstvu je najbitniji odnos koji imate – izgrađen na ljubavi, uzajamnom poštovanju i saradnji. Uređenje doma tako da u njemu nema tuča i rešavanje prepirki čim se dogode ključno je u stvaranju bezbednog okruženja.

Odlomak iz knjige “Vaspitano dete za 5 dana”,