Nikada neću zaboraviti kako mi je detinjstvo ukrala sopstvena majka

Čitajući reči iz dnevnika svoje pokojne majke, Helen Nejlor je napokon dobila odgovore na pitanja koja su je mučila celog života. Naime, kao dete je verovala da se njena mama Elinor bori sa sindromom hroničnog umora, iscrpljujućim stanjem sa simptomima poput bolova u zglobovima i ekstremne iscrpljenosti.

Ali, dve godine nakon Elinorine smrti, Helen je otkrila da je njena majka lažirala svoju bolest 30 godina. Elinor je zapravo pokazivala klasične znakove Minhauzenovog sindroma, stanja gde osoba namerno proizvodi simptome lažne bolesti.

Helen kaže kako je bila šokirana i slomljena kada je otkrila potpuno drugu stranu priče – onu u kojoj je bila zanemarena kroz celo svoje detinjstvo dok joj je “mama tkala mrežu laži da se misli da je ona žrtva”.

“Roditelji me nisu nikud vodili. Nije bilo porodičnih šetnji ni vožnje biciklom i nismo posećivali rodbinu. Život se samo vrteo oko moje majke i njene “bolesti”. Očekivala je da se sama zabavljam i brinem o sebi tokom vikenda i praznika. Mama je rekla da me ne može otpratiti ni do prodavnice na uglu. Ali kad sam bila u školi, često je bila u kupovini s prijateljima ili je išla na ručak s mojim tatom. Sve to je bilo u dnevnicima”, ispričala je Helen.

Helen je imala sedam godina kada su joj rekli za maminu dijagnozu.

“Ne sećam se da je mami dijagnostikovan sindrom hroničnog umora, ali sećam se da mi je rekla da ga ima. Ponekad bi rekla da joj je briga za mene pogoršala stanje. U mladosti sam naučila da joj se ne sme smetati. Ako je bilo problema s prijateljima ili u školi, zadržala sam to za sebe”, tvrdi Helen.

U jednom dnevniku Elinor piše o odlasku u berbu jabuka i zabavi na jednodnevnim izletima. Ipak, celo vreme je govorila svojoj ćerki – i lekarima – da spava 18 sati dnevno.

“Kad sam čitala dnevnike, počela sam s nekoliko poslednjih godina maminog života i događajima koje sam mogla direktno da uporedim sa svojim iskustvima. Bila sam slomljena protivrečnostima, izokrenutim i iskrivljenim lažima. Nazivala me pogrdnim imenima, a u kasnijim zapisima je moju decu nazivala debelom. Nije bilo naklonosti i ona je uvek bila žrtva”, navodi Helen.

Bilo je i detalja o tome kako je Elinor maltretirala Helen kao bebu.

“Kada sam imala šest meseci, roditelji su me odveli na redak porodični odmor. Mamin zapis u dnevniku glasio je: Stavila sam je u krevet u 7:50. Jela sam i sedela u baru i razgovarala do 11:30. Išla sam do plaže i natrag. Vruće je. Nisam mogla da verujem šta čitam. Postoji razlika između toga da ostavite svoje dete samo dok idete na večeru i ostavite je četiri sata dok sedite u baru i idete u šetnju plažom”, prepričava Helen.

Još jedan zapis otkrio je kako je Elinor dala svojoj ćerki viski kako bi lakše zaspala. Elinor je takođe izmanipulisala Helen da pomisli da bi njen tata Alen, koji je patio od srčanog oboljenja, svakog trenutka mogao da umre.

“Kad sam imala deset godina, mama mi je rekla da tata može umreti bilo kada. Od tada sam osećala veliku odgovornost prema roditeljima, verujući da ću morati da budem jedini staratelj za svoju mamu ako se dogodi ono najgore. Stvarno sam verovala da ću možda morati da napustim školu i odreknem se svoje budućnosti kako bih se brinula o njoj, što je pojačalo moju teskobu. Osećala sam se jadno i nevoljeno”, ispričala je Helen.

S 19 godina, Helen je upoznala svog budućeg supruga Pitera, sada 40-godišnjeg inženjera. Par je potom dobio dvoje dece, sina Bejlija (10) i ćerku Blosom (8). Ali umesto da se zaljubila u svoje unuke, Elinor se nije svideo njihov dolazak.

“Nije mogla da se nosi s time da nije u centru pažnje i radila je razne stvari kako bi vratila fokus na sebe. Rekla bi mi kako se loše oseća pa su porodični ručkovi bili prekinuti, ili su posete otkazane u zadnji čas. Ipak, u njenim dnevnicima bilo je jasno da uživa pretvarajući se da nije dobro i pažnji koju je dobila”, kazala je Helen.

U tom trenutku Elinor je tvrdila da ima Parkinsonovu bolest. Ali testovi su se pokazali neuverljivim – što je podstaklo Helenine sumnje.

“Mama me stalno zvala i uvek se dogodila neka nova medicinska drama ili situacija koja je zahtevala pažnju. Njena najveća greška je bila kada je pokušavala da glumi Parkinsonovu bolest. Kako je mamino ponašanje postajalo sve čudnije, pretražila sam internet i naišla na web stranicu koja piše o narcisoidnom poremećaju ličnosti, u kojoj se spominje Minhauzenov sindrom. Tad su stvari počele da dolaze na svoje mesto”, nastavlja.

Dnevnici njene majke su izašli na videlo pre pet godina, kada je Elinor umrla u staračkom domu u dobi od 69 godina nakon što je dobila infekciju. Prošle su čak dve godine pre nego što je Helen osetila da je spremna da čita mamine dnevnike – što bi potvrdilo sve njene sumnje.

Helen dodaje kako je bila slomljena njenom smrću jer, iako je želela da stvari budu drugačije, ona je ipak bila njena mama i volela ju je.

“Bila sam jako tužna kad sam čitala dnevnike. I iako sam sumnjala, istina je bila mnogo gora. Nikada neću zaboraviti kako mi je detinjstvo ukrala sopstvena majka. Dala mi je život – ali učinila je sve što je mogla da ga učini jadnim”, zaključila je Helen, piše The Sun.

Izvor: Stil

Samohrana mama i četvoro dece sami sagradili kuću gledajući video uputstva

Zoran Milivojević: Narcis u ljubavnoj vezi

Majke dve direktorke i jedne doktorke daje svoj recept za podizanje uspešne dece

Saveti majke petoro dece koji će vam olakšati roditeljstvo

Dok pakujem odeću koju ste prerasli…

Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...

Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj

Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...

Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno

Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...

Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”

U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...