Šta je empatija (ili razlika između sebe i drugog)
Naravno, proći će nekoliko godina pre nego što vaše dete do kraja shvati da drugi ljudi imaju misli i osećanja (videti podnaslov 127: „Kad beba shvata da je ličnost za sebe?“), ali novorođenče reaguje na tuđe emocije. Jeste li primetili kako kad jedna beba zaplače, za njom zaplaču i sve ostale u sobi? A to nije samo zbog buke.
Još sedamdesetih godina prošlog veka istraživači su utvrdili da novorođenče zaplače kad čuje snimak plača druge bebe. Kad im puste snimke podjednako jake buke koju ne proizvode ljudi, bebe slabije plaču. Dakle, izgleda da bebe shvataju da su bebe i uznemire se kad se drugi uznemire.
Prvih sat vremena jednog novorođenčeta
U nešto skorijem ispitivanju italijanski istraživači su upoređivali reakciju tek rođenih beba na snimak sopstvenog plača i na plač drugih beba. Bebe su jasnije pokazivale uzrujanost, spajale su obrve, zatvarale oči i krivile lice kad čuju plač druge bebe nego kad čuju svoj, što govori da su primetile razliku. Ima onih koji ovo uzimaju kao dokaz da klica empatije postoji još od rođenja dok drugi smatraju da je reč samo o primitivnom odgovoru na znak upozorenja – slično kao što ptice i druge životinje javljaju ostalima da je grabljivac u blizini.
Sa osamnaest meseci većina beba počinje da uviđa kako se ljudima sviđaju i ne sviđaju neke druge stvari, i počinju to da poštuju. Na primer, ako bebi pokažete činiju s krekerima i činiju s brokulama, većina će se baciti na krekere, ali ako s odobravanjem pogledate činiju brokula, a onda se namrštite na krekere, osamnaestomesečna beba će vam uglavnom ponuditi brokule.
Prava empatija ili sposobnost da primetite da je osoba pored vas neraspoložena i da pokušate nekako da je oraspoložite razvija se ipak tek oko druge godine. U svojoj knjizi Kako bebe razmišljaju razvojni psiholog Alison Gopnik opisuje kako se posle jednog posebno teškog radnog dana u laboratoriji vratila kući i ustanovila da se bataci koje je nameravala da spremi za večeru još nisu odmrznuli. Kao i svaka rastrzana majka sela je na kauč i briznula u plač. Na to se njen sin, koji u to vreme još nije imao ni dve godine, prvo zamislio, pa trčeći doneo iz kupatila kutiju s flasterima i počeo da ih lepi na nju da je uteši. I meni se nešto slično dogodilo kad je moja kćerka Matilda imala dvadeset dva meseca. Dan pošto sam je vodila kod doktora vratila sam se kući s posla potpuno samlevena, sa stomakom do zuba, koji me je boleo, i sručila se na kauč. Matilda mi se popela u krilo i zalepila mi je hanzaplast na ruku. S iskrenom brigom na majušnom licu potapšala me je po ruci i rekla: „Mami treba lek od doktora.“
