Mladi u Srbiji su u evropskom vrhu po svakodnevnom korišćenju interneta i nalaze se među prvih pet nacija, budući da je prema podacima Eurostata svakodnevno onlajn 100 odsto onih između 16 i 29 godina, kao i u Irskoj, Holandiji, Španiji i na Kipru. Sa druge strane, celokupna populacija Srbije, sa 83 odsto svakodnevnog korišćenja interneta, ispod je evropskog proseka za tri odsto. Zbog toga stručnjaci za NIN kažu da se mladi danas mogu nazvati „digitalnim urođenicima“.
Oni stariji, koji su generacija njihovih roditelja i odrastali su u nekom drugom vremenu, poredeći ih sa sobom i svojom mladošću doživljavaju ih često kao lenje, nemotivisane, neambiciozne, bez želje i žara, nespremne za žrtvovanje i izlazak iz zone komfora, okrenute sebi, razmažene…
Imajući na umu besciljno tumaranje po bespućima interneta, kome su mladi skloni, britanski univerzitet Oksford izabrao je ‘brejnrot’, odnosno „truljenje mozga“ za reč godine 2024. Ta reč definiše pogoršanje mentalnog i intelektualnog stanja osobe zbog prekomernog izlaganja trivijalnom onlajn sadržaju, posebno na društvenim mrežama, što je česta pojava među Generacijama Z i Alfa kojima pripadaju današnji mladi.
Stručnjaci ukazuju da mladi danas zapravo žive u digitalnom svetu koji oni rođeni u analognom dobu nikad neće moći u potpunosti da shvate. I da otuda proizilazi ne generacijski jaz, već nešto što bi se moglo nazvati generacijskim nerazumevanjem.
Sociolog Aleksa Vukašinović kaže za NIN da su internet i društvene mreže drastično promenile percepciju realnosti svih generacija, a mladi su u tom smislu – „digitalni urođenici“.
„Oni nemaju iskustvo života u ‘analognom svetu’, pa za njih ta realnost na kojoj insistiraju stariji nije ni tema ni relevantna. Upravo starije generacije govore o jednoj ‘pravoj’ realnosti i u digitalnoj sferi vide ‘lažnu’ realnost. Međutim, ako pitate ‘digitalne urođenike’, za njih je digitalni svet i te kako realan, on je njihova životna sredina i ima sasvim stvarne efekte – dobre i loše po njihove živote“, kaže sociolog.
Pročitajte i – Dr Vilotijević: Mi smo „analogni“ roditelji „digitalne“ dece
Vukašinović kaže da je pojam „realnost“ vrlo neuhvatljiv danas i možda je jedino utemeljen kada govorimo o stalnoj i izuzetno ubrzanoj promeni društvenog života i čovekovog sveta.
„Savremene tehnologije su donele nove i drastičnije oblike otuđenja – za sve, ne samo za mlade. Otuđenje jeste fundamentalni problem savremenog društva i njegovo poreklo je u kapitalističkoj organizaciji društvenih odnosa, ali sada je to digitalizovani poredak stvaranja i održavanja nejednakosti i sveopšte nesigurnosti, nepravde i neizvesnosti. Od ovih posledica digitalni svet odvlači pažnju svih, a nova generacija nužno ima svoj generacijski jezik koji se drastično razlikuje od generacijskih jezika prethodnih generacija. Mi njih ne razumemo, projektujemo naše vrednosti i značenja na njih, a oni to niti žele niti im je to značajno”, kaže on.
I Monja Jović, scenaristkinja, doktor književnosti i urednica u izdavačkoj kući specijalizovanoj za edukativna izdanja, slaže se da su mladi danas „digitalni urođenici“ i kaže za NIN da je kroz celu istoriju ljudskog roda postojala ideja o tome da je svaka naredna generacija nazadovanje i opasnost za vrednosti koje je uspostavila prethodna.
Mladi su povezaniji sa svetom nego što smo mi ikada bili
Ideja da mladi nisu uključeni u realnost je naš previd, kaže Monja Jović.
„To je posledica domaćeg odsustva shvatanja kulture kojoj ta generacija pripada, a ta generacija, naročito njen obrazovaniji i uspešniji deo, pripada dobrim delom globalnoj kulturi i to se ovde ne razume. Dovoljno će biti da navedem da je u svetu pre četiri godine izašla knjiga pod naslovom ’Hrabra generacija – Gen Z klinci koji menjaju svet’ (Kejt Aleksander) koja predstavlja aktiviste Generacije Z i tumači tu generaciju upravo u aktivističkom ključu. Dakle, ideja da su to neka deca koja gledaju u telefon i ne zanima ih šta se dešava oko njih – stvar je naše pogrešne percepcije, jer mi ne shvatamo da se u tom telefonu, tabletu, laptopu događaju stvari, tu se događa njihov svet“, kaže Jović. Ona dodaje da mladi nisu „izuzeti iz sveta“, kako ih često doživljavamo, već su „povezaniji sa svetom na načine na koje mi nikada nismo bili“.
„Tu bismo mogli da razvijamo dublju priču – kakav aktivizam i sa kojim ciljevima, jer je njihov aktivizam dosta široko zasnovan, od klimatskih promena, LGBTQ prava, podizanja svesti o mentalnim bolestima i njihovom lečenju, rodne ravnopravnosti, pa sve do korupcije u biznisu i vladi, na najvišim nivoima. Dakle, ideja da oni nisu uključeni u realnost je, jednostavno govoreći – samo naš previd“, smatra Jović.
„Mislim da se sam termin ‘generacijski jaz’ odomaćio šezdesetih, sa pojavom kontrakulture i stasavanjem generacije koja je imala određenu svest o sebi kao o revolucionarnoj, jer govorimo o dobu koje je donelo mnoge promene čije posledice se protežu do našeg doba. Međutim, mislim da je za nas od izuzetne važnosti da se shvati da je nakon šezdesetih, upravo generacija Z, dakle rođeni od poslednjih godina 20. veka do početka druge decenije dvehiljaditih, verovatno najrevolucionarnija generacija, iz prostog razloga što oni ne pamte svet neposredovan digitalnom tehnologijom, dakle oni su ‘digitalni urođenici’. To znači da je njihova percepcija sveta, socijalnih odnosa, sopstvenog mesta u svetu – uslovljena tehnologijom“, kaže Jović.
Pročitajte i: Zašto su milenijalci i generacija Z anksiozniji od svih prethodnih generacija
Međutim, usred sveopšte razočaranosti starijih generacija mladima i njihovom „zombiranošću“ internetom, u Srbiji se desio – studentski protest. Za mnoge je studentski protest, s obzirom na predrasude o mladima kao nezainteresovanima za bilo šta van digitalnog ekrana, bio šokantan. Mladi kojima je zona komfora bila sve, odjednom su spremni da se aktivno uključe i bore za neke svoje ideje, i da od toga ne odustaju uprkos pretnjama, neugodnostima, pa čak i fizičkim nasrtajima. Toliko šokantan, da ni oni koji bi se mogli nazvati političkim oponentima njihovih zahteva, ne posežu za uvredama i sličnim difamacijama, tako uobičajenim za srpsku političku scenu.
Vukašinović kaže da je taj generacijski jaz između „digitalnih urođenika“ odnosno mladih, i starijih generacija – veći i dublji nego ranije. Ali da je on zapravo veoma važan.
„Iskustvo života u digitalizovanom svetu je fundamentalno drugačije od svih ranijih oblika društvenog života – pa se i samo pitanje ‘realnosti’ ili ‘istine’ u tolikoj meri usložilo, da uopšte nije lako ni uputno nalaziti ‘odgovore’ i ‘laka rešenja’ u redukcionističkim objašnjenjima i optuživanjima mladih. Generacijski jaz je veoma važan: on je uslov promene i napredovanja društva. U Srbiji odavno vlada duboko konzervativna kolektivna svest i dugo je izostajao organizovani i snažan generacijski bunt – sada studenti i mladi ljudi svojom pobunom zahtevaju drugačije, humanije, pravednije društvo, utemeljeno na vrednostima koje su saobrazne izazovima 21. veka, znajući da su desničarske vrednosti ranijih generacija odavno istorijski osporene i prevaziđene“, kaže on.
To življenje u paralelnim svetovima, jednom analognom – u kom su stariji, a drugom digitalnom – u kom su mladi, nije shvatljivo svakom. Ono je ogroman izazov za međusobno razumevanje, čak organskiji od onog pred kojim su stajali roditelji hipika iz šezdesetih, smatra Jović.
Da učimo jedni od drugih
Kada su protesti mladih u pitanju, za Monju Jović je možda najvažnija sporedna stvar u vezi sa njima to što smo primetili postojanje mladih, pomislili da od njih možemo nešto naučiti, i najpresudnije – sam pojam značaja učenja vratio se u naše živote i našao se u javnosti.
„Jer ono glavno što odvaja srpsko društvo od uspešnijih društava na svim stranama globusa, jeste odsustvo kulta učenja. Mi smo to izgubili, i izgubili smo to u presudnom vremenu u kom je ideja doživotnog učenja i izgradnje društva znanja stvar opstanka. Sa idejom o kupljenim diplomama, o sumnjivim ustanovama sa kojih izlaze ljudi sumnjivih znanja, sa opšteprihvaćenim shvatanjem da ionako nije važno šta znaš, već samo koga znaš – mi smo izgubili ideju o značaju stalnog učenja, rasta i samounapređivanja, i ličnog i društvenog. I ova deca, koja pokušavaju da rade upravo to, vratila su pojam značaja učenja u javnost koja je godinama preplavljivana neobrazovnim ili poluobrazovnim, nekreativnim i nazadnim sadržajem. To svetlašce je, po mom shvatanju, najveći uspeh njihovog delovanja“, kaže Jović.
Prema njenim rečima, i tu treba da pođemo za njima, da učimo jedni od drugih, da usvajamo neprekidno nove veštine i znanja, da vratimo u svoje živote čisto zadovoljstvo učenja.
„Ja sam sa trinaest godina došla kao izbeglica u Srbiju, i u trenutku kada smo ostali bez čitavog našeg dotadašnjeg sveta, moji roditelji, dede i babe, kao i svi moji rođaci i prijatelji – ukazali su mi, u tim teškim vremenima, na jednu presudnu stvar: mogu ti uzeti sve osim želje i volje za učenjem novog, i ta jedna stvar biće dovoljna za tvoj opstanak i napredak“, zaključuje Jović.
Pročitajte i: Gen Z – prva digitalna generacija
„Implikacije tog izazova mi tek počinjemo da razumevamo, sve se odvija prebrzo. Za nas je od presudne važnosti da shvatimo da živimo zapravo usred revolucionarnog vremena – Četvrta je industrijska revolucija, informatičko je doba. Mi gajimo decu usred tog sudbonosnog talasa koji menja svet u kom živimo“, kaže Jović.
Ona ukazuje na to da se radi o tehnologiji koja je omogućila da se svet globalizuje na dosad neslućene načine.
„Generacija Z živeće i raditi u svetu u kom je moguće živeti u Srbiji, a raditi za poslodavca u Americi, i to sve iz svoje kuće ili kafića u kom je moguće u nekoliko klikova doći do informacija za koje je prethodna generacija provodila sate u biblioteci, ali isto tako je moguće postati žrtvom dezinformacija, jer će se kod mnogih pripadnika te generacije javiti odsustvo sigurnosne mreže kanonskih znanja koje je nekada pružala škola“, ukazuje Jović.
Svet se menja rapidnom brzinom koju ne možemo da pratimo i da razumemo, i za nas je najkorisnije da posmatramo i pokušamo da na to odgovorimo razumno, jer se nijedna od tih promena ne može zaustaviti, smatra ona.
Tehnologija je promenila sam pojam „realnosti“, što mi ne možemo da prihvatimo, kaže Jović.
„I da mladi učestvuju u toj novoj realnosti, dok je mnogi od nas posmatraju sa njenih oboda, verujući da odatle bolje vidimo stvari. Ukoliko želimo da empatijski posmatramo stvari iz njihovog ugla i pojmimo kako razmišljaju, moramo se zapitati šta je za njih ‘realnost’. I da pokušamo prikupiti informacije o svetu u kom žive, u kom ćemo živeti i mi, hteli ne hteli, smišljajući usput pametne odgovore na izazove koje taj svet nosi. Mi smo previše udubljeni u naše domaće probleme da bismo ih posmatrali u širem kontekstu, a danas je nemoguće donositi informisane odluke o bilo čemu bez razumevanja tog šireg, globalnog konteksta. Dakle, samo strpljivo, to su naša deca i mi jedni od drugih imamo šta da naučimo“, kaže Jović.
Stariji nemaju kapacitet da razumeju svet koji dolazi i u kom generacija mladih već živi.
„I to ima uticaj na društvo u celini, ne samo naše, nego globalno. To je za nas frustrirajuće, ali toj frustraciji treba pristupiti konstruktivno, čineći napor razumevanja situacije, ne lamentirajući nad svetom koji je prošao i koji se ne može vratiti“, smatra ona.
Izvor: NIN.rs
