Odgajati sina

Piše: Kristina Mitrić

Oduvek sam znala da ću roditi sina. On je moj univerzum, moj svet, moja ljubav, moja radost, moj život, moja snaga, moja krila i moj san. On je neustrašiv i spretan. On je dete prirode, zelene trave, oderanih kolena, visokih krošnji, brzine i snage. On je sve što ja nikada nisam bila.

Naizgled nedodirljiv i samostalan, pravi mali vuk, moj Vuk je dete puno ljubavi, velikog srca i nežne duše. Duše nežne poput svile, ranjivije nego što želim da bude, iskrenog pogleda i toplog zagrljaja.

Pomislim ponekad, da se previše dajem kao mama. Zapitam se da li ga previše ljubim, mazim i obraćam pažnju na njega? Da li treba da ga pustim da se zaželi mog dodira i mirisa, da oseti samoću i da poželi bliskost? Kažu mi kako je on dečak i kako ne smem da ga volim toliko. Mora da bude muško, da postane čvrst. Kada zaplače za sitnicu, vidim poglede drugih mama, koji mi govore: „Vikni na njega, ne sme da plače! Mora da bude muško!“ Te iste mame, tih istih pogleda, pored sebe imaju muževe, očeve i sinove koji im ne pružaju pažnju, pa možda ni dovoljno ljubavi i poštovanja. Sve one čeznu za zagrljajem i poljubcem. Sve one prizivaju dve reči: „Volim te! Volim te ženo, volim te mama, volim te ćerko!“

Kako da ti isti muškarci nauče da vole i ljube, ako im uskratimo poljubce i zagrljaje?

Kako ti isti sinovi da poštuju vaše potrebe, ako ste vi njihove gurali pod tepih kako bi oni postali “pravi muškarci”?!

Kako će vaše ćerke da budu srećne, zadovoljne i voljene, ako ja svog sina vaspitam da je ljubav nebitna i da se dozira kafenom kašicicom… Hoćete li doći na moja vrata da mi čestitate kako je on postao muškarac kada vaša ćerka zaplače na vašem ramenu jer nije voljena i nije cenjena?

Da li uopšte razmišljate o tome?

Ja ne odgajam samo sina, već budućeg muža i oca, najpre čoveka. Ne želim da postane prazan i snažan, već odvažan, samouveren i ispunjen. Ljubav koju mu pružam, želim da nosi kroz život kao štit od loših ljudi, teških oblaka i mutne kiše. Nežnost koju mu pružam, želim da nauči da pruža i daje onima koji vrede. Poljupce koje mu nesebično delim, želim da zapamti, da ih utisne u sebe, za dane kada neću biti tu da mu pružim ruku, dodir, niti reč. Želim jedno – da nauči da ceni sebe i život koji mu je dat, da ga ne prokocka na prazninu, samoću, oholost. Sanjam da mu jutra započinju sa osmehom a večeri završavaju sa osećajem mira, sreće i ispunjenja. Želim da njegov put bude čist, posut kamenčicima iskrenih snova koji vode iza duge, i da mu ruka i duša nikada ne budu prazne. Želim da njegovo srce poraste kako bi mogao da voli sebe i druge. Želim da nauči da je bliskost prirodna poput vazduha, da se ne plaši da se preda, pa čak iako izgubi jednu bitku, da zna da  se sve to desilo da bi u drugoj pobedio.

Na kraju, nije ni važno šta vaše oči meni govore. Nije mi važno ni to što se vaše usne ne srame da me opomenu. Niste mi važni svi vi koji mislite drugačije. Ni knjige, ni svi spisi ovog sveta, ne mogu me ubediti da postoji previše ljubavi u jednom biću. Naposletku, važno je šta želim reći tebi, mili moj dečače…

Sine, znam, biće promašenih ljubavi, izigranih dana, nepravednih ljudi. Jedno te molim, nemoj prestati da voliš sebe. Nemoj prestati da veruješ u ljubav. Ne pristaj u životu na manje od onoga što ti pružamo kao detetu. Život je jedan, otrcana je fraza, ali jedina ispravna. Ti si jedan. Ti si moj. Ti si naš. Sada i zauvek. Leti visoko, skoči, ne dozvoli da besciljno padaš! Ustani,nastavi i prkosi! Prkosi vetru, kiši, oluji. Živi da život osetiš, ne opiri se sebi, ne skreći na tuđe staze. Gazi svojim putem i sanjaj svoje snove. Kada je teško, zagrli ono što nosiš u duši, nasmej se, okreni se i idi. Budi šuma, gusta i nepokoriva, budi voda,budi vatra. Budi vuk.

Slike: Kristina Mitrić, privatna arhiva

Izvor: Detinjarije.com