Pitao sam se da li je moguće da samo ja vidim problem u tom ljubičastom rancu. Za večerom sam raspravljao i sa mojima na tu temu. Mama nije mogla da prati razgovor sve vreme, jer je odvela seku na spavanje, ali je rekla pred odlazak iz sobe vrlo glasno i jasno:
– Vi muškarci sve gledate crno ili belo. E, nije baš sve tako. Život je ponekad i ljubičast!
– Baš ti je neki odgovor! – morao sam da joj dobacim, dok je odlazila smeškajući nam se.
– Mama je htela da ti objasni da svako ima pravo da bira ono što voli. Možda će tvoja seka najviše voleti plavu boju, kao i ti – nastavio je tata da mi objašnjava.
– Moguće, ali Viktor se i ponaša kao devojčica!
– Kako to misliš?
– Hoda čudno, kao neka manekenka, a i mlati previše rukama.
– Pomenuo si nam da dečko ide na ples. Verovatno su tebi i drugovima neobični ti njegovi pokreti.
– Ali, čak i kad govori, on se prenemaže. Ja se trudim da ga razumem i branim ga kada ga neka deca diraju. Ipak, ponekad se i ja osetim neprijatno zbog njega.
– Ne možeš ti da menjaš druge. Možda se nekome ne dopada kako ti hodaš ili pričaš. Svi smo mi različiti. Da li je on dobar dečak?
– Rekao bih da jeste. Prema meni je super, ne voli da se svađa, hoće svima da pomogne, ali…
– To je najvažnije. Kad god ti nešto zasmeta, zamisli da imaš vagu i da na jedan tas staviš sve ono što te nervira, a na drugi tas ono što je dobro kod Viktora, ili bilo koga. Bitno je da prevagne strana sa dobrim osobinama. Niko od nas nije idealan.
– Dobra ti je ta fora sa vagom! Pokušaću toga da se setim kada me sledeći put Viktor iznervira – rekoh odlazeći u sobu.
***
– Prestani da brineš šta će drugi da pričaju. Ranac je lep i tačka! – hrabrila me je Tamara dok smo se približavali školi. Zamislio sam se kada mi je Marko rekao da budem spreman na to da će me neka deca sigurno zadirkivati zbog ranca koji nosim.
Prvo sam pomislio na Slavena. Već nekoliko puta mi se podsmevao pred drugovima, ali mislim da baš i nije bio toliko duhovit. Najčešće bi me imitirao kako plešem sa Tamarom, tako što bi se glupirao sa Lukom, njegovim potrčkom, i glumio sa njim naše plesne pokrete. Vrteo bi kukovima kao da igra sa obručem oko struka, a ja uopšte ne igram tako. Pojedini đaci bi se svaki put smejali tim njegovim glupim pokretima, ali ne bi ni smeli da mu kažu drugo mišljenje, jer Slaven voli da se svađa. Snažan je i često ume i da se potuče. Možda bi, po snazi, u odeljenju mogao samo da mu se suprotstavi Marko, ali on se ne druži sa Slavenovom ekipom i imam utisak da ga izbegavaju.
Iz Izdavačke kuće Pčelica nam stiže novi roman za tinejdžere Boje drugarstva, autora Gorana Markovića. U pitanju je savremena, vešto ispripovedana priča o diskriminaciji i vršnjačkom nasilju, s jedne strane, i toleranciji i snazi prijateljstva, s druge strane.
Roman Boje drugarstva vešto primenjuje savremene narativne metode, a na tematskom planu, otvoreno i bez predrasuda, prikazuje aktuelne probleme mladih, na prvom mestu sve prisutniju diskriminaciju i vršnjačko nasilje.
Izvor: Detinjarije.com
