Našu današnju besedu sam nazvao „Ostavi dete na miru“. Za ljude koji nemaju decu, ova tema je takođe važna jer predstavlja deo problema koji je mučan za sve ljude – postojanje psihološkog pritiska, nasilja u našem životu. Mogla bi se nazvati i „Ostavi čoveka na miru!“, to jest, ne uznemiravaj i ne maltretiraj druge ljude.
Kada sam 1986. godine prvi put došao na Svetu Goru, pitao sam jednog monaha u skitu Svete Ane:
– Oče, ti si monah, nemaš porodicu, decu, ne gradiš kuće, ne radiš u fabrici; šta ti radiš za ovaj svet?
Tada sam imao 16 godina. On mi je odgovorio:
– Znaš, ja imam mnoge strasti i nemoći. Neprestano se ljutim, nerviram, imam težak karakter. I moj doprinos za vas koji živite u svetu je vaš mir, da vas ne opterećujem svojim strastima i slabostima. Kada bih živeo pored vas, ja bih vas zamarao svojim teškim karakterom. Sada u krajnjoj meri nikoga ne uznemiravam. Živim ovde u tišini, u svojim greškama, svojim gresima, ali vas ne uznemiravam.
Ovo su jako duboke i važne reči. Dužni smo da stremimo tome, da ne razdražujemo one koji se nalaze pored nas, da ih ne zamaramo, ne pritiskamo njihovu ličnost.
Zato čak i ako govoriš sa čovekom o nečemu što je dobro i pravilno ali pritom vršiš pritisak na njega – to razdražuje. Na primer, kada ti neko govori da je neophodno da postiš, da se moliš, ideš u hram, ali je pritom previše uporan, takav savet može jedino da razdraži i da izazove otpor, rezultat biva suprotan. Zato ostavi drugog na miru da bi postepeno sam shvatio sve što želiš da mu kažeš, ne primoravaj ljude da rade nešto na silu, ne razdražuj ih.
Da je mene moja majka podizala po tom sistemu – pusti dete, ne bi ništa od mene sada bilo, ako bih i srednju školu završila dajem glavu. Pogledajte u nazad i svoje živote – Na čemu ste najzahvalniji svojim roditeljima? Ja sam svojoj majci zahvalna što nikad nije digla ruke od mene i što me je usmeravala kroz život i jedino na šta me je primorala jeste knjiga i znanje i, do nekle, lepo vaspitanje. To je već do mene kako se ponašam, ali mi je obezbedila obrazovanje. I zahvalna sam joj na tome,a verujem da većina Vas „demokratskih roditelja“ misli isto o svojim roditeljima.
OVO JE BAJKA I NEMA VEZE SA ZIVOTOM…DA NIJE STEGE…A POSEBNO U PUBERTETU,JA NI SREDNJU SKOLU NE BIH ZAVRSILA…NE BIH IMALA RADNE NAVIKE..UREDNOST..ITD…
Vidi se da pisac veze sa roditeljstvom i zivotom van manastira nema!
Mene su moji roditelji pustili i kad sam bio osnovac jos nesvestan sveta oko sebe i kad sam bio u pubertetu i kada sam jedva polozio maturu i kada sam shvatio da mi fakultet treba da bih svatio da mi nije potreban i hvala im beskrajno sto su me pustili da iskrojim svoz zivot, iako mozda toga nisu ni bili svesni. Hvala im sto me nisu pritiskali da slepo ucim i budem deo vojske poslusnih, vec mi dozvolili da naucim da razmisljam i budem sposoban da komandujem poslusnima. Pustite decu da nadju put do svoje srece, a ne vase.
Citiracu Jerotica “ Roditelji vaspitavajte sebe a ne decu“
Ovaj tekst govori o tome. Ako smo mi dobar primer deca će biti još bolja i obrnuto